Cekung je upitao:
"Dali postoji jedna jedina rec koja bi mogla da posluzi kao princip ponasanja u zivotu?"
Konfucije je odgovorio:
"Mozda bi rec 'reciprocitet' (shu) mogla da posluzi. Ne cini drugima ono sto ne zelis da drugi ucine tebi."

"Onaj ko ne ispunjava obecanja, gubi zaslugu za svoja dobra dela."

( "Ramajana" )

Bez MOG komentara.

"Zele da ubrzaju Sudnji dan, oni koji ne veruju u njega.
A, vernici znaju da ce se on desiti."

Citat iz Kurana (Sura 42/18)

Danas umisljam da mi ON nedostaje. Umisljam. A, verovatno mi je samo dosadno. I hladno. Svejedno. Ne branim se. Pustam ga da luta mojim mislima. Kao nekada.

Voli on to. Voli da se recima uvlaci u mene. Silovito. Pogasi svetla, pa me pusti da na trenutak poverujem da je proslo. Onda me ponovo podigne. Njegova hrabra stidljivost uziva u tom trenutku kad pokazuje svoju moc. Kad oseti da gubim tlo pod nogama. Kad zna da zelim bezati. A, znamo oboje da nemam kud. Zarobljeni smo u tom vrtlogu zajednicke fantazije, daleko od svesti. Ni traga osecaju krivice. Samo beskrajno ponavljanje istog pitanja. Why is this not surprising?

Izgubljena sam. U poznatom pravcu.

Sva sreca da uragan ne traje ceo dan.

Zaista. Nemam pojma sta je tagovanje.

Ok. Obaveza je obaveza.

Valjda bih trebala pisati o tome sta sad radim...hm...Moja okolina bi rekla...nista sto bi nekome bilo korisno. Osim mozda MENI. Jel' to sebicno? Kad covek radi nesto sto mu pricinjava zadovoljstvo, bez posebnog razloga. I kad je to nevezano za druge ljude.

Ohh...da se vratim na...whatever is tagovanje.

Samo posmatram. Okolinu. Boje. Ljude. Oblake.

Ne pitam ZASTO. Cini mi se da je to nebitno.

Uzivam u sopstvenoj slobodi. (Sto mi se ponovo javlja pitanje dali je to sebicno?)

Pomalo citam. "Kreativni proces i psihoanaliza".

Znam da se neko sada smeje. I ja se smejem.

But it feels so right...right now...hehehehe...

Pitajte. Pricajte.

Slusam.