Bat tih koraka i sada čujem
ulica pamti i gde smo se sreli,
najpre udaljeni, a onda sve bliži
i mi bejasmo, ko da smo hteli
da sluči se ono što se retkima
događa, i traje sve dok ih ima:
oprezno išli smo jedno ka drugom,
pažljivo biranim putevima.
Zaobiđosmo tako i sreću samu,
mada joj priđosmo na jedan korak,
i mada čusmo korake drage,
okrenusmo se, i ukus gorak
ovlada usnama i srcima našim.
Šta li videsmo, nije mi jasno
i zašto, ludi, ostavismo
ono što najlepše imali smo?
I zašto, nesrećni, zamakosmo
u onu sveopštu tugu i tamu,
kada bejasmo nadomak cilja,
i kada videsmo i Sreću samu?
Violeta Milićević
P.S.
Citala sam njene pesme
-predivne su,
vrlo talentovana pesnikinja,
pred njom je sigurno svetla
pesnicka buducnost....