Lilith

Neizgovorivo

Postoje stvari koje ne mogu da priznam.

Zavučene duboko.

Poklopljene jezikom, kao čistom krpom preko prljavih sudova.

Postoje stvari koje ne izgovaram.

One uglavnom podrazumevaju korišćenje gomile veznika i nesposobnost da se izadje na svetlost a da se očima urokljivo ne trepne barem šest puta.

Ne tri.

Nemaju ime.

Ni opis.

Objašnjenje još manje.

Njima se ono Zlo u meni klanja.

Ne „Zlo“ kakvo se pripisuje dugim čekanjima na hladnoći koja se ne završe dolaskom, niti izneveravanjem nada…ne takva, banalna „zla“…

Ne ni onakvo kakvim me časte nedovršene priče i izbegnuti skandali.

Nije nasilno i nije crno i kitnjasto, veštački zlobno… svo bolesno od želje da bude originalno i drugačije od svih drugih „zala“… kao oni wannabe umetnici što šetaju gradom zelene kose, crvenih cipela i obraza ružičastih od fascinacije površnim Sopstvom…

Ni blizu…

Neizgovorivo ovo, moje… tamno je, gusto i lepljivo kao čokolada… lepi se za glasne žice kada ga pokušam izbaciti… uglavnom miruje negde, pozadi… sem kada ga prodrmam, nimalo nežno, najčešće tražeći nešto sasvim drugo.

Tada se ustalasa… teškim, usporenim valima…razmulja se po nedužnim primislima koje sam okačila kao ogradu… i onda se još dugo cedi u sporim, debelim kapima koje ne ostavljaju trag… ali se čiste godinama…

Opako je i gnusno.

A slatko.

Omamljivo.

Najčešće poklopljeno, oklopljeno, snagom volje odvojeno… da ne inficira… ne proždere mrvice pristojnosti koje još imam negde u malom mozgu.

I tako poklopljeno, oklopljeno, sputano, zauzdano… vreba u tišini… da zalutam u taj deo sebe i neoprezno kročim u njegove čokoladne, vrele plićake…

Korak jedan… vodi drugom… drugi… otimanju koje mi umusavi korake na duže vreme… i nekako uspori hod…

Kada ga gledam sa bezbedne udaljenosti – slepo je i mirno…zastakljeno… mirno, reklo bi se… veliko gorsko jezero zla u koloritnim umnim pejzažima.

Pridjem li bliže… lepo mu čujem disanje… i udare srca… dole negde u dubinama koje ne znam i neću da znam.

Bolesno od sebe samog.

Opako.

Umrtvljujuće privlačno.

Da se opustim, prepustim…

Utonem.

Zaronim.

Zato i nema ime. Zovem ga Ono. Ne zovem ga, zapravo. Mislim o njemu, tiho… ni u mislima ne izgovaram. Nemam reč za to.

Samo znam da postoji.

I da sam to ja.

{ 11:41, 28/3/2008 } { Poslao/la bejb }

bicje ti lakshe kad to ispljunesh.. ili izvrishtish.. samo pazi, da nema nikoga u blizini.. :))

{ 15:20, 28/3/2008 } { Poslao/la Svemirko }

Dušo....!!!
Dobro je da pišeš!
Uživam čitajući TE...
Sve si obuhvatila...
I,..To je zaista...
Nemam riječi za Tvoju pamet!!!

Ćao!

{ 18:47, 28/3/2008 } { Poslao/la Anoniman }

:-)))))))))))))

{ 19:17, 28/3/2008 } { Poslao/la Lilith }

@bejb... mozda gresim ali mi se, nekako, cini da ovaj put nije poenta u tome da bude lakse...:)

@svemirko...ih, ih kakvi komplimenti... a to oko reci...imam ja - "nepostojeca":)

@anoniman... :-P

{ 15:21, 29/3/2008 } { Poslao/la Specificna }

Da, to si ti.... i kako god da je to ,,ono" bilo, utkano je u tvoje misli i zapisano u tvojim genima.... :-))))
I jos nesto, mislim da to ,,ono" odlicno saradjuje sa olovkom i papirom, sudeci po tvojim postovima... :-)))

{ 19:26, 29/3/2008 } { Poslao/la mzzpsch }

slikovito si ti to...
ali...
mogla si i fotku samo okaciti i nasloviti ''Zlo''.
opet bi bilo potpuno jasno.

sve te karolije...

{ 12:48, 30/3/2008 } { Poslao/la Lilith }

@specificna... jbg, mogla sambas i nesto bolje da nasledim ;))))

@mazza... ahhh, daaaa...:))))