Kod nas su tabui, predrasude u nekim sferama extremno jake, toliko da se i oni "slobodniji" mediji (ovo shvatite vrlo vrlo uslovno) ne bave tim temama. jedna od njih su i sekte koje se trenutno pominju samo da bi objasnili neku gnusan zločin, jer nam je tako lakše da prihvatimo da neko iz naše nacije može da napravi veliko zlo "a pa da, on je sektaš"... naravno. e sad, konačno se pojavio neki pozitivan tekst o nekoj sekti. prenosim kompletan člana sa b92... komentari su neeeverovatni. toliko mržnje, straha, a istovremeno potpuni nedostatak bilo kakvih činjenica.
Novog i nepoznatog se jako jako bojimo.
Hare Krišna u Srbiji
Kada ste poslednji put videli pripadnike Hare Krišna na ulicama Beograda? Sigurno se ne sećate... Dok je Beograd bio kosmopolitski i otvoren grad, pre devedesetih godina, tako nešto bilo je sasvim normalno. I danas je to normalno u najvećem broju svetskih metropola. Kao sastavni deo gradske atrakcije, pripadnici Hare Krišna slobodno igraju i pevaju na trgovima i u glavnim ulicama. To što čudno izgledaju i što propagiraju drugačiju veru, nije razlog da ih proterujemo i povređujemo. Raša Popov je jednom prilikom izjavio da će Beograd biti demokratski grad tek kada sledbenici Hare Krišna budu slobodno pevali ispred Srpske akademije nauka*. Da li će se to uskoro desiti, ne zavisi, naravno, samo od vlasti, već prvenstveno od promene svesti naših sugrađana čija je tolerancija poslednjih 15 godina, nažalost, strahovito smanjena. Ko nije pravoslavan u Srbiji, danas može da ima ozbiljnih problema, pogotovo ako je adventista, Jehovin svedok ili pripadnik Hare Krišna. O svemu tome, a najviše o samom pokretu Hare Krišna, razgovaramo sa jednim od lidera ove zajednice u Srbiji, Milošem Blanušom, čije je duhovno ime Madhvamuni.
Razgovarao: Bratislav Nikolić
 |
Malo se poslednjih godina pominje Hare Krišna u Srbiji, nema vas na ulicama Beograda... Nekad je bilo drugačije, šta se to dogodilo?
-Kako u zemlji, tako i kod nas, u poslednjih petnaestak godina dogodilo se mnogo toga. Kada sam se ja priključio Hare Krišna pokretu, neke '91, '92. godine, počela je da raste netrpeljivost prema svemu što nije naše i što dolazi sa strane. Tako da su se Hare Krišna pevanja po ulicama Beograda proredila, pa čak i potpuno prestala, a pored fizičkih napada iz publike se moglo čuti i da smo ustaški špijuni i slično.
Šta je, u stvari, Hare Krišna, objasni nam ukratko za sve one koji ne znaju?
-Reč je o vaišnavizmu, najstarijoj monoteističkoj religiji, koja se bazira na drevnim spisima Vedama. Nama su, ovde, poznate Ramajana i Mahabharata, kao i Bhagavad-gita, koja je za Induse nešto poput Biblije. Iako dolaze iz Indije, Vede nisu samo indijske jer nude znanje i informacije koje prevazilaze kulturu i tradiciju jednog naroda. Vede nas uče da smo svi mi, zapravo, duhovne duše, a materijalna tela su poput vozila kojima upravljamo. Kada se vozilo pokvari ili slupa, prinuđeni smo da prihvatimo novo i to u skladu sa dubinom džepa, odnosno u skladu sa tim koliko smo dobrih i loših stvari činili u životu. A sam smisao života nije samo činjenje dobrih dela ili sticanje dobre karme, već razvijanje ljubavi, na prvom mestu prema Bogu, a samim tim i prema svim živim bićima, našoj duhovnoj braći. Nekoliko milenijuma mudrost Veda prenosila se «sa kolena na koleno», sa duhovnog učitelja na učenika, tako da u Indiji možemo naći prastare gradove i hramove gde se neguje ta stara spiritualnost. Na Zapadu, odnosno izvan granica Indije, Hare Krišna pokret pod nazivom «Međunarodno društvo za svesnost Krišne» (ISKCON skraćeno na engleskom) pojavio se tako što je AC.Bhaktivedanta Swami Prabhupad, u to vreme poslednji u lancu drevnog duhovnog nasleđa, sa sedamdeset godina pokušao da sledi uputstvo svog duhovnog učitelja i došao u SAD gde je predstavio ovo znanje. Danas je ISKCON, kako kaže indijski ambasador u Beogradu,» verodostojni predstavnik Indijske duhovnosti i kulture», a u svetu je priznat kao religija.
Koliko vas ima u Srbiji, koliko u Beogradu? Gde se okupljate?
-Nas i Rusa trista miliona, a bez Rusa oko trista-četristo ljudi u Srbiji, najviše u Beogradu i Vojvodini. Želja nam je da u Beogradu imamo svoj verski objekat, odnosno hram. Trenutno iznajmljujemo kuću koja služi toj svrsi. Tu se okupljamo 3-4 puta nedeljno. Ponekad, kada slavimo verske praznike, kao što je Đanmaštami (dan kada se pojavio Krišna), iznajmimo neku salu, jednom smo čak slavili u rezidenciji Ambasade Indije.
 |
Ti si na neki način lider zajednice Hare Krišna kod nas. Koja je tvoja uloga, kakva ti je pozicija? Kako izgleda jedan tvoj dan?
-Dobro si rekao "na neki način". Ima nas nekoliko koji vodimo pokret u Beogradu i Srbiji. Demokratski se dogovaramo i delimo odgovornosti. Pored tih aktivnosti svako od nas ima svoj posao, porodicu i život. Ja se nekako snalazim i bez posla (živim od izdavanja lokala koji sam nasledio od oca), tako da dosta putujem i nemam neki ustaljen model kako mi teče dan ili nedelja.
Najbitniji deo duhovne prakse jednog Hare Krišna sledbenika je molitva. Ta molitva je mnogima poznata iz filmova i pesama: " Hare Krišna, Hare Krišna, Krišna Krišna, Hare Hare, Hare Rama, Hare Rama, Rama Rama, Hare Hare". U nekom slobodnom prevodu ona znači: «O Gospode, molim Te, uključi me u tvoju službu!».
Imate li problema sa okolinom, sa sugrađanima, sa porodicom? Šta kažu konkretno tvoji roditelji za tvoje opredeljenje?
-Sada je problema mnogo manje. Kada sam se ja priključio, na Karaburmi je postojao hram, velika kuća gde su pripadnici Hare Krišna pokreta živeli. To su, meni lično, bila lepa vremena. Jedva sam čekao da završim srednju školu da bih prešao da živim u hram. Upravo su takve stvari izazivale probleme porodicama čija su deca (nikako maloletna, a često i odrasli ljudi) došla da žive u beogradski hram. Razne priče su se ispredale, a našoj maloj zajednici pripisivala se velika moć. Ljudi koji su tu dolazili da žive tragali su za smislom života, duhovnošću, a neki su bili radoznali ili su želeli neku vrstu izlaza iz teških devedesetih. Bilo je i dosta izbeglica iz Hrvatske i Bosne. To su ljudi koji su se bavili ovom duhovnošću uglavnom živeći u svojim kućama, a utočište su pronašli u beogradskom hramu.
Tih godina počela je velika medijska hajka na nas i na druge male verske zajednice. Sećam se naslova sa naslovne strane jednih dnevnih novina "Hare Krišna-državni neprijatelj broj jedan"! Padalo mi je na pamet da se predam policiji i tako oslobodim državu neprijatelja. Ta vrsta pritiska se osetila u porodicama svih nas. Roditelji su se sve više plašili i bilo ih je sramota da drugima kažu gde im je sin ili ćerka. Ni mojoj majci nije bilo lako; umesto fakulteta ja sam se preselio u hram. Isprva na jedan mesec, produžavajući sve više, ostadoh na kraju pet godina, dokle god je bilo hrama na Karaburmi. (kasnije smo iz niza razloga bili prinuđeni da prestanemo sa zakupom te kuće). Međutim, moja majka je uspela da me razume i videvši da radim stvari koje me ispunjavaju, a pri tom ne ugrožavaju moju ličnost i slobodu, dala mi je podršku iako bi joj, verujem, bilo lakše da sam se manuo svega toga. Ja je mnogo volim i zahvalan sam joj zbog toga. Svih ovih godina imamo dobar odnos.
Česti su komentari ljudi da ste vi ozbiljna sekta. U stilu, kod vas dolaze zabludela deca, ljudi sa psihičkim problemima ili bivši narkomani i neostvareni ljudi ... Kako to kometarišeš?
-Pre bih rekao neozbiljna sekta (tako se mi šalimo na svoj račun). Razni "stručnjaci" nemilosrdno su nam prilepili takvu etiketu. Nažalost, i sami smo delimično krivi zbog toga. Učenje i duhovnost koju smo pokušavali da predstavimo veoma je čista i uzvišena. Bhagavad-gitu i Vede sa oduševljenjem su proučavali najveći svetski naučnici, filozofi i umetnici (Ajnštajn, Hese, Šopenhauer, Tesla, Jung, Platon…). U hinduizmu, koji je okean politeističkih pravaca, raznih joga sistema i meditacija, vaišnavizam je najsličniji našem hrišćanstvu, a mnogi dokazi upućuju da je star preko 5000 godina. Danas u Indiji imate nekoliko stotina miliona ljudi koji obožavaju Krišnu, a širom sveta Hare Krišna pokret je priznat kao religija.
Takvu, ozbiljnu duhovnu nauku ili religiju pokušavali smo da predstavimo kako smo znali i umeli. Pravili smo koncerte indijske duhovne muzike, prodavali knjige, držali predavanja. Morate da shvatite da je duh koji smo imali pomalo partizanski. Sami, protiv čitave imperije materijalizma. Naravno da smo grešili, žao nam je. Ali, te naše greške nikako ne spadaju u kategorije u koje ih vole svrstati "stručnjaci u borbi protiv sekti". Zar bi zakon tolerisao kriminal jedne male grupe koje bi mnogi voleli da se otarase? Ljudi prosto vole da nas mistifikuju.
Što se tiče ljudi koji nam dolaze, mi smo otvoreni za svakoga. Maloletnima ne dozvoljavamo da dolaze, a ti problematični koje si spomenuo nekad nam predstavljaju problem, ali dokle god ne prave uznemirenje, mi ih ne odbijamo. Neko bi se možda iznenadio kada bi video da među nama ima lekara, pravnika, profesora, slikara, poslovnih ljudi, privatnika… ili kada bi video koliko je tu porodica sa decom, koje sasvim normalno funkcionišu u ovom društvu.
U SAD-u Hare Krišna pokret je od države dobio priznanje za borbu protiv ovisnosti od narkotika. Jedna od glavnih aktivnosti nam je i besplatno deljenje vegetarijanske hrane ugroženim osobama. Ovde u Srbiji nam je odlično išlo, čak smo dočekivali i kolone izbeglica, obilazili sirotišta, bolnice, domove i razne druge ustanove. Naravno, nikome nismo objašnjavali koje smo veroispovesti.
 |
Poznat je slučaj pripadnika Hare Krišna iz Jagodine koji je nekoliko puta zadobio teške telesne povrede zbog svog verskog opredeljenja. Reci nam nešto o njegovom slučaju, kakvu zaštitu dobijate od države i da li uopšte možete da računate na to?
-To je tužna i tragična priča. Života je miran čovek i gleda svoja posla, slika i radi kao restaurator u muzeju. Voli da bere lekovite trave i pravi je prirodnjak. U početku je napadnut bejzbol palicama uz pretnje da treba da pobegne u Indiju, kasnije je još četiri puta napadan i to svaki put ubadan nožem po nekoliko puta u svakom napadu. U predelu stomaka, jednom u srce (srećom, nož nije probio rebra), u vrat, a na glavi mu je pretposlednji put urezan krst.
Napadač(i) su uvek bili prekrivenih glava, a Života je dvaput napadan na kućnom pragu. Iako bi po zakonu takvi napadi trebalo da se tretiraju kao pokušaj ubistva, policija nije čak ni istragu pokrenula, a argument im je da Života neće da sarađuje jer ne zna da opiše napadača. Mi smo ga savetovali da se preseli, da ode na selo. Nudili smo se da mu pomognemo da se preseli u Indiju (i na taj način pokažemo napadaču da je uspeo u svojoj nameri). Nije nam ni lako sa Životom, njemu je neprijatno to što se mi brinemo za njega, kaže: "Pa, nisam bolje ni zaslužio!" Pare za Indiju hoće sam da skupi, a i napadaču bi oprostio jer taj stvarno ne zna šta čini. U mestu poput Jagodine veoma je čudno da policija ne nađe čak ni osumnjičenog.
Što se Beograda tiče, svaki naš javni skup uredno prijavljujemo policiji, a postoje i inspektori koji su zaduženi za verske zajednice, koji nas obilaze. Zaista svima svaka čast, policija tu savršeno radi svoj posao.
Kakvo je vaše mesto kao verske zajednice u Srbiji, kako je regulisan zakon kod nas i da li treba da se nešto menja?
-Još 1989. godine registrovani smo kao verska zajednica. Nedavno smo podneli zahtev, kao i sve ostale verske zajednice, za ponovnu registraciju jer je to zakon tražio od nas. Baš je u to vreme ministar vera otišao i zamenio ga je drugi. Praktično, čekamo odgovor. Nedopustivo bi bilo da se naša registracija dovede u pitanje, time bi se povredila osnovna ljudska prava. Srbija i Indija su u tradicionalno dobrim odnosima. U Beogradu je pre stotinak godina izgrađen prvi budistički hram u Evropi i to kao poklon budistima. U Indiji imate nekoliko miliona hrišćana, čak i pravoslavaca. Tamo to nikome ne smeta i niko ih ne naziva sektom.
Ono što bismo mi želeli da se poštuje jeste da se zakonom kažnjavaju osobe koje kleveću ili huškaju ljude protiv nas i ostalih malih verskih zajednica. Ako mi radimo nešto loše, neka nas tuže, pa da mi odgovaramo, a ne da nam se prilepljuju tračevi.
Kada se u medijima govori o nama, pitaju se samozvani borci za odbranu srpstva - ljudi koju stiču slavu tako što neargumentovano na sva zvona pljuju po nama, a skoro nikada se ne čuje naš glas.
Kakva je situacija u regionu, da li pripadnici Hare Krišna zajednice imaju problema kao i ovde?
-Po pitanju verskih sloboda, nažalost, kaskamo za zemljama koje nas okružuju (osim Rumunije i Albanije). U Sloveniji i Hrvatskoj pokret je daleko razvijeniji, a ljudi su prilično opušteni i naklonjeni. Tamo se ne dešava da se u medijima narod huška protiv Hare Krišna pokreta, a za svaku izgovorenu ili napisanu reč se odgovara. Ovde su o nama napisane gomile i gomile neistina, svega nekoliko puta naši demanti su objavljeni, a susretali smo se sa odgovorima urednika: "Pa, tužite nas!"
U okolnom zemljama ne postoji ni sistematska kampanja po školama, gde se deca zastrašuju svime što nije pravoslavno, a verske zajednice se trpaju u isti koš sa satanistima i morbidnim kultovima.
Hare Krišna pokret u Mađarskoj ima čitavo ekološko selo koje je prava turistička atrakcija, a država im u tome pomaže, čak finansijski. Čak i u Sarajevu možete videti da se na ulicama peva Hare Krišna.
 |
Ljudi se sećaju grupe Nityananda, koja je bila vrlo popularna u jednom periodu, čak i po svetu. Da li možeš nešto da kažeš o tom fenomenu i šta je sada sa tim ljudima iz grupe? Da li neko nastavlja njihovim putem? I uopšte, koje instrumente koriste pripadnici Hare Krišna pokreta?
-Grupa Nityananda je zaista bila hit i po Srbiji je okupljala na svojim kocertima i po 5-6 hiljada ljudi. Sa njima su svirali i Vlatko Stefanovski, Točak, Slađana Milošević… Mislim da su ti koncerti uplašili razne isterivače duhova (ljude koji se bore protiv sekti) jer se mogao steći utisak da je čitava publika, u stvari, grupa sledbenika. Međutim, ljudi su, prosto, voleli lepu atmosferu, dobru muziku i vesele muzičare. Takva vrsta muzike se u to vreme nije baš mogla čuti bilo gde, čak i na nivou Evrope.
Instrumenti su iz Indije, mridanga je glineni bubanj, sitar, vina, eseradž i sarot su žičani instrumenti.., bambus flauta, svarmandal nešto poput citre. Naravno, nije poenta bila samo u tim instrumentima, same pesme su molitve ili mantre koje uzdižu svesnost. A i pevačica je bila izuzetna i dalje se bavi ovom vrstom duhovnosti, jedino što je u drugoj fazi života kada joj nije do nastupa. A ostali članovi su tu i tamo po belom svetu, neko manje, neko više povezan sa Krišnom.
Sada imamo dosta skromniji bend "Vrađa Mandala", koji pored duhovne muzike nudi i intimniju atmosferu i spontanost. Dosta ljudi dolazi na naše koncerte, ali ne sa namerom da se pretvore u Hare krišnijevce, što mi ni ne namećemo, nego radi zaista lepog doživljaja.
Kakvo je mesto žene u Hare Krišna zajednici? Vi ste, ipak, odvojeni u nekim stvarima?
-Polazimo od toga da smo svi mi, zapravo, duhovne duše. Telo može biti muško ili žensko, ove ili one nacije, ali mi smo ta duša koja ga pokreće. Žene oslovljavamo (osim sopstvenu ženu) sa mataji, što znači majka ili mati, a shodno tome se i trudimo da ih tretiramo sa poštovanjem. Neke od naših lidera su žene, čak bi uskoro jedna žena trebala da postane duhovni učitelj (nešto poput duhovnika u pravoslavlju). Naravno, u hramu za vreme duhovnih programa muškarci i žene stoje ili sede odvojeno. Dok smo imali taj veliki hram, kuća je bila podeljena, a živeli smo kao u manastiru. Protivnici smo razvoda (zasad bez velikog uspeha), a skoro svi naši članovi su porodični ljudi. Tu su i deca u koju zaista puno ulažemo. I nije obavezno da ona, kad porastu, budu članovi Hare Krišna pokreta. Taj izbor je ličan i nije moguće nekoga prisiljavati da to bude. Iskreno, mali broj ljudi se zaista potpuno pronađe na tom putu. Mnogi su preko našeg pokreta prestali da budu ateisti, ali su se, posle nekog vremena, okrenuli pravoslavlju. Mi zaista podržavamo ostale vrste monoteističke duhovnosti. Smatramo da se svi molimo istom Bogu, samo svako na svoj način.
Jednom godišnje održavate kampove na Fruškoj gori. Šta se u kampu dešava i kako sve to izgleda?
-Fruška Gora, Palić, Devojački Bunar… kako kad. Počeli smo pre desetak godina sa četrdesetak ljudi, a ove godine nas je bilo više od 350. U Hrvatskoj takođe postoji sličan projekat, ali ih tamo bude više od 500. Međutim, moram da se pohvalim, sve više hrvatskih Hare Krišna ljudi dolazi na naš kamp. Zapravo čitava ex-YU. Naših ljudi je manje od pola, a imali smo goste iz čitave Evrope, Severne i Južne Amerike, Indije, čak je i njih šestoro htelo da dođe iz Irana, ali nisu dobili vizu. Svi hvale atmosferu i gostoprimstvo na našem kampu. Tih desetak dana imamo razne seminare, puno pevamo i plešemo, tu su i razne radionice, psihološke, joga, tai-či… Hrana je vegetarijanska indijska koju sami spremamo i tu smo dobili posebne pohvale da ne štedimo kad kuvamo, čak su neki rekli da smo preterali. Obično nas poseti i indijski ambasador. Svako veče je kulturni program sa predstavama, kvizom, slajdovima, plesom, a za mnoge dan počinje već u 4.30 kad imamo jutarnju liturgiju i molitvu.
To je zaista događaj koji se pamti. Te kampove ne reklamiramo i ne pozivamo ljude sa strane jer je ideja da naši članovi dobiju duhovna iskustva, da se obrazuju i učvrste u veri.
 |
Kako se zovu haljine koje nosite i zašto ste tako šareni, ima dosta i narandžaste boje...?
-Takvu odeću možemo videti u Indiji na svakom koraku. Ženska odeća je sari, to je komad šarenog materijala dug oko 6 metara koji se oblači na specifičan način. A muškarci nose doti, beli oženjeni, a narandžasti nose monasi. Nažalost, naši Hare Krišna monasi su ili u Indiji ili u nekim zemljama gde mogu slobodno da budu to što jesu.
Pripadnike Hare Krišna često ljudi povezuju sa igranjem i pevanjem na ulicama ...Kakve su pesme u pitanju, kakva vrsta plesa?
-Vede za ovo doba propisuju pojanje i Gospodovih imena (Hare Krišna i Rama), sedeći ili uz ples. Ta imena su duhovna jer su imena Boga i njihovo pevanje budi najlepša duhovna osećanja. Ne morate biti sledbenik Hare Krišna da biste to osetili. Nije retko ni da poznati muzički bendovi kroz neku pesmu provuku Hare Krišna. Ples je jednostavan i pomaže jer pojačava doživljaj. Nadam se da će i beogradske ulice biti ulepšavane takvim izvođenjem, kao što je slučaj sa ulicama Londona, Praga, Moskve, Atine, Zagreba…
Čime se hranite, kakav je vaš odnos prema porocima, cigaretama, kafi, alkoholu ...? Kakav je vaš odnos prema seksu?
-Hranimo se lakto-vegetarijanski, znači ne jedemo meso, ribu i jaja. Jedemo mleko i mlečne proizvode. Ideja takve ishrane nije samo zdravstvena, već se radi i o samilosti. Ne ubijati nikoga radi prehrane. Bar ne ako nam život nije ugrožen. Ne intoksiciramo se bilo pušenjem, alkoholom, kafom, a kamoli nečim težim. Uglavnom bojkotujemo i koka-kolu.
Najstriktniji sledbenici upražnjavaju seks samo u braku za svrhu dobijanja deteta. Seks izvan braka nije dozvoljen. Imamo visoke principe, ali ih sledimo dobrovoljno. Glavna poenta nije ni u celibatu ni u vegetarijanstvu, već u čistoći srca i iskrenoj molitvi.
 |
Ko je osnovao Hare Krišna pokret u Beogradu, koje godine? Kako je sve to počelo?
-Prošle godine smo slavili 20 godina od načeg prvog centra koji je bio u Borči. Uglavnom, u početku su tu bili članovi grupe Nityananda, a pokret je prvo zaživeo u Zagrebu. Na proslavi smo slušali dirljive i komične priče kako je to nekada bilo.
Jedan od najvećih Hare Krišna duhovnika danas u svetu je Sacinandana Swami. On je tvoj duhovni učitelj i često dolazi u Srbiju. Kaži nam nešto njemu.
-Sacinandana Swami živi kao monah već 37 godina. On je sa šesnaest godina postao Hare Krišna, za sobom ostavivši bogatu porodicu i potpuno se odrekavši nasledstva. Otac mu je bio direktor nemačke železnice, a majka takođe iz bogate porodice. Napisao je nekoliko knjiga koje se izuzetno dobro prodaju u svetu i van kruga Hare Krišna pokreta. Čitav život putuje, drži predavanja i seminare, susreće se sa mnogim duhovnim vođama iz raznih religija. Često drži predavanja i na univerzitetima širom Evrope i Amerike, a sam je osnivač i počasni direktor Vedske akademije u Berlinu. Iako živi dinamičnim životom, voli da na mesec-dva nestane u zabitima Indije gde je posvećen molitvi po čitav dan. Veoma je topla i entuzijastična osoba, a mnogo voli i našu zemlju. Često kaže da je u prošlom životu bio čistač ulica u Beogradu. Slušao sam jedno njegovo predavanje iz Odese gde je pred 4000 ljudi rekao kako razume slovenski mentalitet jer i sam potiče iz jedne slovenske zemlje sa Balkana - Srbije. Iako je meni izuzetno drag i blizak, moram da dodam da ima dosta izuzetnih duhovnika u Hare Krišna pokretu.
Kako si ti lično dospeo u Hare Krišna priču?
-U početku veoma polako. Iako sam veoma lako prihvatio vedski pristup Bogu, duši, karmi i reinkarnaciji, malo me je bilo strah da dođem u taj hram i upoznam sve te ljude. Mojih par prijatelja su već redovno išli tamo, ali ja sam se plašio da ću sve morati da promenim u svom životu kad budem počeo time da se ozbiljnije bavim. Donekle sam bio u pravu, otkrio sam jedan drugi svet, fenomenalne ljude, stvarno, stvarno dobru hranu, osećaj da radim ispravnu stvar, da sam ispravan Bogu. Muzika, mirisi, filozofija koja je išla dublje i dalje od ostalih koje sam poznavao. Veliko olakšanje, kad sam počeo da gubim strah i teskobu, kada sam počeo da više služim druge umesto sebe. Konačno je nešto imalo smisla. Tu je, naravno, bilo dosta i moje nezrelosti. Prijalo mi je što radim nešto sasvim drugačije i što sam kao buntovnik. Velika snaga je dolazila iz čistog života i molitvi. Međutim, mnogo je veći izazov nastaviti tim putem godinu za godinom. Tu su još i izazovi pritiska okoline, ali prava borba se dešava iznutra. Borba protiv pohlepe, zavisti, gneva, sebičnosti...
Bio si u Indiji više puta. Kakve utiske nosiš odande?
-Šta da ti kažem, samo vrebam priliku da ponovo odem. Indija je zemlja u koju se ili zaljubite ili iz nje pobegnete. Supruga i ja smo, bežeći od velikih gradova lutali Himalajima i raznim svetim mestima Indije. Iako smo videli onaj tužni i teški deo ove zemlje, upoznali smo i njene divne ljude, čista srca, jednostavne i tople. Svima pričam kako nam je jedan (uopšte ne bogati) Indijac pozajmio 100 dolara kada nam je to zaista trebalo, nakon što nas se setio da smo i prošle godine bili kod njega u prodavnici. Svet bi bio drugačiji da nema takve zemlje. Interesantno je da i slovenski narodi imaju jake jezičke veze sa sanskritom –jezikom kojim su pisane Vede. Nebo se kaže nebo, vidi se kaže vidhi, kada -kada, mati –mati, dva –dva...
A imena Rada, Mira, Milan, Maja i Tara prisutna su i u Indiji.
* Mislim, zna se ko je car.
Inače
ceo text i
komentari
