|
2002. u ferbruaru umrla mi je majka. Ocevu smrt sam jako tesko podnela, ali bila sam mlada ,zivot me jednostavno terao da guram napred. Dobila sam posao u tatinoj firmi,pa upoznala momka,zaljubila se ,udala,rodila decu i nekako nisam imala vremena da se predajem tom bolu. A bio je veliki roditelj,pisala sam o njemu,i dan danas ga nisam sasvim prebolela. Najverovatnije nikada i necu. Ali mama kad je otisla,kao da mi je neko ukrao.Budila sam se sa njom u smislima,zivela, i tonula u san sa njom u mislima. Prvi put sam osetila da dusa moze da boli. I zaista me je bolela.Ona mi je bila sve.Podrska,pomoc,oslonac,a najvaznije od scega bila je majka. Mislila sam da ce Misko babinu smrt doziveti teze,ali uspela sam u svom bolu da mu objasnim koliko je on to mogao da shvati i prihvati da je tako moralo biti.A mi smo morali da nastavimo da zivimo bez nje. Mama je umrla u februaru, a u septembru iste godine ( to je onaj septembar kad Misku nisu dozvolili da nastavi skolovanje) suocavam se sa najstrasnijim iskustvom u mom zivotu. 19.09.2002. jedan sasvim obican dan,reklo bi se cak i lep.Stanje redovno, posao,kuca, deca, obaveze, i predvece uobicajena setnja do tetke.Miskic je posle "Principovca" uvek imao dobar apetit,pa i dan danas. To vece kod tetke, najeo se kao prasence grozdja. Prosto mu tetka nije mogla nadavati koliko je on mogao pojesti. Niko nije ni naslutio da nesto moze da se desi ili ne daj Boze da naskodi. Dolazak kuci,kupanje,i sa bratom u sobu na spavanje. Za mene najlepsi deo dana,kada uz TV bez pitanja,potpitanja,prigovora,odgovora mogu da se prepustim svojim mislima i sama sebi. U kuci sva vrata otvorena. Tata cvrsto spava mir i tisina u kuci,samo se tiho cuje TV. I onda......uspaniceni glas mog starijeg sina "mama,mama,dodji brzo,pali svetlo.....skacem iz fotelje, palim svetlo i skamenjena stojim. Vidim moje dete izobliceno u grcu. Oci prevrnute,jezik prevrnut,celo telo se trese,strasno krkljanje....dozivam ga, vristim,placem,tata se budi kaze "nije mu nista,nije mu nista",.....kako mu nije nista pa on umire.....brat mu daje vestacko disanje,masira srce, spustamo ga na pod....Prestaje srce da radi,disanje je stalo ,moj Misko dobija neku modru boju. Da li je sam bog usao u ruke moje sestre koja ga je podigla u sedeci polozaj, neznam,ali tada je iz Miska krenula lavina grozdja....sve je ispovracao i opet se onesvestio. Stigla je i hitna pomoc,komsije su zvale jer su culi moje zapomaganje. Ukljucena sirena,prva bolnica je na 20 km od nas. Jos jedan napad straha u kolima mi se ucinilo da ne dise,opet je doktor intervenisao, i na samom ulasku u bolnicu,otvara oci i kaze mi "Laki daj mi vode". U bolnici,ukazana pomoc,data inekcija i uput za neurologa-specijalistu za epilepsiju. Taj dan moj se Misko ponovo rodio. I neznam kome sam sve zahvalna sto ponovo zivi. I Bogu, i mojoj sestri i sudbini..... Posle dve i po godine, ima je jos jedan napad, koji nije bio ni blizu onom prvom. Nije mi bilo svejedno,ali sam bila spremna,bila uz njega, nakon pola minute bio je svestan, pricao sa mnom i trazio vode.Vec skoro sest godina je pod terapijom,pratimo svaki njegov sumnjivi pokret,ponasanje,cuvamo ga a iznad svega VOLIMO GA. |
Komentari
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao lady
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao