|
Danas sam bila na nekom predavanju u Novom Sadu,i nesto sto sam cula podsetilo me je na jedan od najbolnijih trenutaka u mom zivotu. Bivsa ministarka za socijalnu politiku je u svom izlaganju naglasila da sva deca sa posebnim potrebama imaju pravo na skolovanje i to im niko ne sme osporiti. Spomenut je autizam,i umerena mentalna retardacija ,koji ne bi trebali biti obuhvaceni socijalnom zastitom (zbrinjavanjem ) vec specijalnim obrazovanjem. U firmi u kojoj sam radila petnaest godina bilo je nas cetvoro koji smo imali decu istog godista. Moj direktor, dve koleginice i ja. 1. septembar 1997.godine. Troje dece polazi u prvi razred,juce su svi bili na rasporedu da se vidi kod koje uciteljice ce deca ici,kupile se skolske torbe,sveske,olovke,bojice.....i sve se to prepricava, i ne moze se radost sakriti i sve to uz prvu jutarnju kafu. A u meni bura od tuge.Rekla sam jednom da je nedostatak tastature sto ne ostavlja trag suza,jer ja i sad placem kad se setim "prvih septembara". Ostavila sam kafu,nisam zelela da kvarim njihovu srecu, nisu oni krivi, u stvari niko nije kriv sto moj Milos ne moze da krene u prvi razred. Pobegla sam u moju kancelariju i tako gorko,gorko plakala. Jedno po jedno dolazili su kod mene i prosto mi se izvinjavali zbog price koju su vodili. Bilo mi je jako neprijatno jer kazem, nisam zelela da kvarim niciju srecu niti da je icim pomutim. Bilo je to tako nekoliko "septembara". Nakon nekoliko neuspelih kategorizacija na kojima komisija nije nasla za shodno da pruzi sansu detetu da pokusa da se skoluje Te 2001. godine u komisiji je bila doktorica,specijalista-neuropsihijatar. Kad smo usli na komisiju malo sam se nelagodno osecala,pod prodornim pogledom doktorice. Moj Miskic kao telence samo u mene gleda,ja u njega nadajuci se nekom cudu da ce bilo sta uciniti ili reci sto bi odobrovoljilo komisiju da daju saglasnost za upis u specijalnu skolu. Ostali clanovi komisije ozbiljni,strogi, a ona doktorica nas i dalje samo posmatra. Na kraju kad su svi dali svoj strucni sud, javila se i ona, i obratila se ostalima. "Ja u svojoj praksi nisam dozivela da vidim toliku ljubav koja se oseti u vazduhu izmedju majke i deteta, ja cu potpisati da je dete spremno za skolu pa makar samu sebe pobijala za nekoliko meseci. Treba mu dati sansu,". I ja mog Milosa upisem u prvi razred kad je napunio 12 godina. Ranac,bukvar,sveske,olovke,bojice, gumica,.....i sve sto treba djaku prvaku.Prva tri meseca svaki dan do skole pratila ga je moja majka, i sacekivala ga na kraju casova.Pa onda korak po korak,pratila ga iz daljine,moje dete naucilo da prelazi preko semafora (doduse imamo samo jedan u nasem malom gradu). Razred od cetiri djaka, uciteljica fina ali nije defektolog, tako da je moj Miskic provodio vise vremena u skolskom dvoristu nego u ucionici. Na njega bi se mogla primeniti ona pesmica " Nista vise ne nauci pacurlija ta, nego sto je i pre znala ga,ga,ga,ga,ga ", Tako i moja ljubav od silne skole jedino je naucio slovo A. Ali mu se svidjalo da ide u skolu. Dosao je raspust,svi se raduju,jedino on tuguje. Pita svaki dan kad ce kraj raspusta. I to jedva docekasmo,odemo u knjizaru, kupimo novi bukvar jer nam se stari pohabao, nove sveske,pribor, patike,majice...Ma opremim djaka,sve po protokolu. Uzmem slobodan dan na poslu,jer treba ici po raspored. Kad me je uciteljica videla,primetim da krije pogled od mene. Nista mi nije jasno,a ona mi kaze da ostanem na kraju kad svi odu. Nisam mogla da verujem,kao da mi se ceo svet srusio,mislim na njega sto ceka kao ozebo sunca da krene u skolu, aman ljudi vec spakovao BUKVAR i sveske u ranac a ONA MI KAZE "Zao mi je ali pedagogica i psiholog su doneli odluku da on vise ne moze da dolazi u skolu,zato sto je prerastao,pa deca ga se plase kad ga vide koliki je , i znate primecen je kako se samozadovoljava u wc-u" Ma moze meni da kaze ko hoce da sam ja hrabra majka,ali nisam ja sam samo plakala ,molila,odjurila kod pedagogice, i dalje plakala,preklinjala da mu to ne rade. Pa on se tako raduje skoli, i ne mogu da verujem da je ta zena koja je majka ostala neumoljiva na moj bol i patnju, na moje molitve. Bila je NEUMOLJIVA. Danima nisam mogla doci sebi od tuge,opet svi idu u skolu samo moj Misko ne moze. Kako njemu to objasniti. Rekla sam mu da je uciteljica bolesna. I bila je tako" bolesna " dugo,dugo... da se on na kraju jako brinuo da ce mozda i umreti. Jednom prilikom sreli smo je u samoposluzi, i on se ponadao kad je video da ce sad krenuti u skolu. Jako je tesko naci prave reci za mnoga pitanja koja muce moje dete. Ne mogu mu reci istinu, nisam sigurna da bi i shvatio. I onda nadjem najbezbolniji nacin pa sa sitnim lazima ublazim istinu koju on prihvati kao takvu, jer to mu je rekla njegova mama koja ga voli najvise na svetu. |
Komentari
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao Anoniman