|
Cela ta prica o "Principovcu" imala je za cilj, da se Milos upise u dnevni boravak u Novom Sadu. Moja dusebrizna tetka (pokoj joj dusi) je htela da ga uzme kod sebe i da ga svaki dan vodi u boravak. Mi zivimo u malom mestu i tada nismo imali ama bas nikakav oblik takvog tipa. Al da ne duzim. Mojoj tetki je u medjuvremenu iskrsla "sjajna prilika" da cuva i dodvori jednu babu od 80 godina koja nije imala nikoga, osim stana od 47m2. I normalno a sta bi drugo izabrala je babu. Tudjina sa kojim nije zivot prozivela,a u tom zivotu sve tragedije koje su je snasle ( a bilo ih je na zalost mnogo).A ja jesam zajedno sa njom propatila sve nedace koje su je snasle. Ali, zivot ide dalje i sa tetkom i bez nje. Posle kise uvek dodje sunce, pa i meni . Cula sam od nekoga za profesora Bojanina na institutu za mentalno zdravlje i nekako dosla do njega. Na njegov predlog ( a imali smo kod koga ) stanovali smo u Beogradu po mesec dana godisnje, i tamo sam Milosa svaki dan odvodila u dnevni boravak. Napredak je jako sporo isao. Sve te tri godine koje smo dolazili nije znao da izgovori ni jednu jedinu rec. I uvek prisutna agresija,hiperaktivnost. Imao je fazu kad je namerno trcao pred automobile. Valjda mu je bilo interesantno da me gleda kako trcim za njim. A u Beogradu trebalo je imati cetvoro oci otvorene (doduse i imala sam kontaktna sociva) Cvrst stisak rukice, ili kad se umori (iako je tada vec bio veliki) nogice opkoracim oko kuka, cvrsto ga privijem oko ledja i guze i idemo. Jedino sto je licilo na neki govor u tom periodu je bilo"konjo". Bio je odusevljen sa Konjem na terazijama (valjda je tamo ako me secanje sluzi) Stanovali smo kod mog strica i strine na Medakovicu. On mali,nigde mira nema navikao na prostranstvo naseg dvorista, a u stanu skuceno. Posle rucka izvodila sam ga u setnju da rasteretim striku i strinu.A odmah iza zgrade centralno groblje. Milina bozija ,nema saobracaja nema sanse da mi se otrgne iz ruke i podleti pod auto.Jedina zanimacija nam je bila bacanje kestenja niz brdo (uvek smo dolazili u jesen). Malo je morbidno setati po groblju, ali tamo sam jedino nalazila mir. Milos i dan danas voli samnom da seta po groblju. Mozda ga to asocira na one nase setnje. Jedino mu je zao sto se ne seca spomenika Tome Zdravkovica,jer sam mu pricala da smo ja i on bili na grobu kod Tome. A jako voli da slusa njegovu muziku. Prvi put kad odemo u Beograd odvescu ga ponovo u setnju, i na Tomin grob. Prava mi je curkica, kad mu pricam o nekim stvarima koje smo radili zajedno dok je bio mali samo se smeska al mu valjda nije jasno gde je on bio u toj prici. Sta god dans da ga pritam: "jesi ti mamina ljubav" on kaze "aha" "jesi ti moja sreca" "aha" "jesi ti mamina curkica" "aha" Valjda mu je bitno samo da je mamina, pa nije vazno sta. E pa ja sad odoh vec u danasnje doba, mogla bih da se vratim ,na Beograd. Nije bas sve bilo sjajno u tom periodu, Milos je slabo napredovao,ja bila odvojena od porodice, od drugog deteta kome sam isto bila jako potrebna, a naisao period krize u zemlji,tako da smo prestali da dolazimo na duzi period. Samo na kontrole. Profesor Bojanin mi je rekao "majko, zivce u dzep, i samo puno ljubavi i strpljenja. Nije vazno hoce li znati da cita i pise,vazno je da se socijalizuje, a to cete postici sa puno ljubavi u porodici" I bi tako. Kad je napunio sedam godina, moj dete (nicim izazvano) kad smo mu za rucak dali parce pite odjednom rece "NECU PITE". To je bio sok.Moja mama,ja,muz,drugi sin, nismo verovali svojim usima. Sto puta smo ga taj dan ponudili sa pitom a on svaki put opet kaze "Necu pite". I od onda rec po rec,pa recenice, pa danas citava prica. I dan danas tesko prica,rodovi,padezi,prilozi,predlozi....sve je s" brda s"dola ali to je najlepsa prica koju sam ja ikada cula u zivotu. |
Komentari
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao