|
U mom lutanju da nadjem spas za moje deta nailazila sam na razne ljude,savete,preporuke Jedna od savetodavaca bila je i moja tetka,koja nije bila zadovoljna sa onim sto sam ucinila za svoje dete.Na njeno insistiranje dosla sam sa Miskom u Novi Sad,bila kod nje mesec dana i odvodila Miska svaki dan u dnevnu bolnicu,gde se sa njim radilo nekad 5 nekad 10 minuta. Realno nije ni moglo vise. Misko je u tom periodu bio strasno nerazumno,hiperaktivno dete. Imala sam utisak da svu tu nemoc govora izrazava kroz agresiju,vrisku,cupanje,....Ma bilo je haoticno ponasanje. Kad je tetki fitilj dogoreo do kraja,jer joj je bilo dosta i mene i mog deteta, u dogovoru sa doktoricom predlozeno mi je da odvedem Milosa u Principovac ali bez mene. Hteli su da ustanove moze li Milos da se socijalizuje i funkcionise u grupi.Na sve moje molbe i suze,doktorica je bila kategoricna , i zahtevaka da mora sam da ide na dva meseca. Taj dan se ne moze zaboraviti. Imao je nepune cetiri godine. Nije znao da trazi nosu,nije znao sam da jede,nije znao ni jednu jedinu rec da izgovori. Moja kuma nas je odvezla u "Principovac".Samo su mi ga oteli iz ruke i odveli. I sad posle toliko godina mi odzvanja u glavi njegov plac.Nisu nam dozvoljavali da dodjemo dve nedelje, da ga ne bismo uznemiravali. Prvi put kad smo dosli ,zatekli smo ga sklupcanog u kreveticu, sa sklopljenim rukicama izmedju kolena. Nisam ja nikakav pisac,jer ja to ne mogu opisati,njegovu srecu kad me je video,taj grceviti zagrljaj.Ne moze se opisati njegova sreca.Rukice ne vadi iz torbe,samo vadi hranu i trpa u usta.A kad je doslo vreme da krenemo,opet isti scenario.Kad smo stigli kuci,zvala sam telefonom da pitam jel se smirio, a sestra mi kaze "Zaspao je ali se pre toga jako ispovracao. Zasto ga vi mama niste naucili da koristi kasiku". On je tamo gladovao. Sestre "nisu imale vremena" da ga hrane. Kasnije sam cula da su ga i vezali za krevetic.Nako n mesec dana otisli smo u posetu. Bila je nedelja. Sve isto, sreca,zagraljaj,nekontrolisano trpanje hrane...i onda se pojavi dezurni lekar koja ga je i primila u bolnicu. Kaze mi da je ona donela neko misljenje,i da Milos moze da se uklopi u grupu,pa da mi dodjemo sledece nedelje po njega. Ja je pitam da li bismo mi njega mogli povesti odmah, a ako treba po otpusnu listu cemo doci sledece nedelje. Doktorica se slozila.Ej covece, kad su oni doneli njegov sorcic, i njegovu majicu ( bela pa sa ziraficama i slonicima) kad je on to prepoznao, i ne moze niko da me ubedi da nije shvatio da on ide kuci,pa ne znam ni dan danas ko je od nas dvoje bio srecniji. Mesecima posle toga nije hteo ni na ulicu da izadje, iz straha da ga opet ne ostavim. Svesna sam da sam to uradila iz najbolje namere,da bih njemu pomogla, ali nikada sebi necu oprpstiti sto sam ga ostavila. Jedina mi je uteha sto je bio mali i nije zapamtio. Pokusavam ponekad da izvucem to iz njegovog secanja, ali izgleda da je zauvek izbledelo. Kod mene nije. |
Komentari
|
|
|
|
|
Poslao Sarah K.
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|