Lajanje na zvezde

U Poljskoj je rođena beba sa 2,9 promila alkohola u krvi. Ovaj svet je poludeo. Nismo bre mi stoka- stoka brine o svom potomstvu- postali smo čudovišta. Mi, što hodamo ovom planetom u ljudskom obličju.
A hodaju razni.

Pitam se ovih dana kakav i koliki to obraz imaju neki ljudi.
Ugledah jedan, debeo kao đon. Nisam mogla da verujem onome što vidim, onome što čujem. Shvatih da je ono što sam godinama gledala bila varka, da je nekima jako malo potrebno da pokažu svoje pravo lice. Pardon, svoj obraz-đon.

Umirem od straha noćas. Od onoga što donosi sutrašnji dan. Onaj čije gene nosim biće operisan. Ne brinem što je u pitanju tumor, o tome ću brinuti posle. Brinem, jer niko ne zna kako će podneti anesteziju. Brinem, jer njegov kardiolog nije želeo da da saglasnost za operaciju-dao ju je drugi, neko ko ga je video prvi put u životu. Dok preturam misli i prisećam se milioniti put šta je koji lekar rekao, šta sam gde pročitala, prestravljuje me zvuk mobilnog. Zove me on zbog kog brinem, zbog kog živim kao zombi poslednjih nedelju dana. Zove, da pita šta je uradio Đoković?! Proveravam i javljam mu, a on psuje. Prvo psuje alapače koje su se u sred drugog seta setile da mu daju klistir i omele ga u praćenju tenisa, a onda psuje Novaka koji ima kompleks od Španca i kome gaće spadaju čim vidi Nadala! Ja ostajem bez reči, samo mi osmeh titra na usnama. Baš on mi ga je vratio, odjednom, jednako naglo kako mi ga je i skinuo pre par dana. Konačno sam ponovo u njegovom glasu, osim straha, osetila i volju za životom, snagu za borbu, humor koji nosi u sebi. Konačno sam pomislila Biće sve u redu! i poželela da slušam muziku...jer  moj otac ne spada u kategoriju  raznih, on hoda ovom planetom kao retko ko...