Sve će biti u redu. Biće u redu. Da. Ja to znam.
U Poljskoj je rođena beba sa 2,9 promila alkohola u krvi. Ovaj svet je poludeo. Nismo bre mi stoka- stoka brine o svom potomstvu- postali smo čudovišta. Mi, što hodamo ovom planetom u ljudskom obličju.
A hodaju razni.
Pitam se ovih dana kakav i koliki to obraz imaju neki ljudi.
Ugledah jedan, debeo kao đon. Nisam mogla da verujem onome što vidim, onome što čujem. Shvatih da je ono što sam godinama gledala bila varka, da je nekima jako malo potrebno da pokažu svoje pravo lice. Pardon, svoj obraz-đon.
Umirem od straha noćas. Od onoga što donosi sutrašnji dan. Onaj čije gene nosim biće operisan. Ne brinem što je u pitanju tumor, o tome ću brinuti posle. Brinem, jer niko ne zna kako će podneti anesteziju. Brinem, jer njegov kardiolog nije želeo da da saglasnost za operaciju-dao ju je drugi, neko ko ga je video prvi put u životu. Dok preturam misli i prisećam se milioniti put šta je koji lekar rekao, šta sam gde pročitala, prestravljuje me zvuk mobilnog. Zove me on zbog kog brinem, zbog kog živim kao zombi poslednjih nedelju dana. Zove, da pita šta je uradio Đoković?! Proveravam i javljam mu, a on psuje. Prvo psuje alapače koje su se u sred drugog seta setile da mu daju klistir i omele ga u praćenju tenisa, a onda psuje Novaka koji ima kompleks od Španca i kome gaće spadaju čim vidi Nadala! Ja ostajem bez reči, samo mi osmeh titra na usnama. Baš on mi ga je vratio, odjednom, jednako naglo kako mi ga je i skinuo pre par dana. Konačno sam ponovo u njegovom glasu, osim straha, osetila i volju za životom, snagu za borbu, humor koji nosi u sebi. Konačno sam pomislila Biće sve u redu! i poželela da slušam muziku...jer moj otac ne spada u kategoriju raznih, on hoda ovom planetom kao retko ko...
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 6 ) | lanite i vi
Misliš da sam drčna.
Misliš da na sve imam odgovor, onaj pravi. A ja baš mislim da pravi odgovor uvek dođe kasno. Kasno mi dođe od dupeta do glave prava reč. Upali se lampica, a u ušima mi zazuji, od besa: što ne rekoh to i to, tako i tako???
I znaš šta: uvek je to što kasno dođe daleko drčnije od onoga što je rečeno! Pa ti vidi sam ko je ovde lud, a ko zbunjen.
O da, umem da pričam o glupostima, a da prećutim bitne stvari. Umem i da slažem- onda kad sam primorana, saterana u ćošak, al' vala i iz ćejfa, tek onako. Nije li to ljudski? Naravno da jeste. Samo što ne ide uz šablon o ljudskosti da se tako nešto prizna.
Ma da si jedan, da se ne upitam ni sekund šta mi to fali. Nego me muči što gde god da se okrenem, vidim tvoje duplikate. Sve neke iskrene duše, svi se nešto beče na mene, zgražavaju, šatro ne razumeju. Jes' vala- šio mi ga Đuro.
Umem ja i da volim. Stvarno umem. Al' se nešto ni tu ne razumemo baš najbolje. Drugačije nam liste prioriteta. Drugačije shvatamo glagol voleti. Ja kad volem volem i nemam nameru da to sebi na čelu napišem. Nemam nameru da o tome razglabam. To je samo jedna činjenica na koju ne bih ništa da dodajem. To je činjenica koja me neće navesti na to da izgubim glavu ili da dobijem krila, ne daj Bože. Šanse nema da poletim. Pad bi mogao biti poguban. Zato nekad bez pravog razloga ujedam. Ujedam kad osetim strah, kad mi se učini da gubim tlo pod nogama i da počinjem da letim. Ujedam samo da bih se što pre osvestila, ne da bih tebe povredila.
Eto. I šta sad? Jesam li nadžak? Može biti. Ali veruj mi, ako sam nadžak, više sam na svoju štetu nego na tvoju ili bilo čiju. Svi misle da nadžak može sve da istrpi, pa gađaju iz svih raspoloživih oružja. Niko ne vidi šta se krije ispod kože. E pa ne dam da se vidi. Ponekad mi zafali jedno rame, neki nežni prsti, neka topla reč, ali se ne dam. Previše puta se desilo da rame počne da žulja, da prsti postanu grubi i da reči promene agregatno stanje. Ovo malo živaca i života što mi je ostalo neću da menjam za par trenutaka opsene.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 49 ) | lanite i vi
Moj stariji sin. Onaj što voli glumu. U međuvremenu smo otkrili izuzetan talenat za muziku. Ali avaj...otkrivamo još ponešto!
Opčinjen je Titom i njegovim delom. Komunizmom uopšte. Socijalizmom. Partizanima.
Morala sam pronaći svoju pionirsku kapu. Nosi je kada se sa decom oko zgrade igra rata. Mali partizan.
Svaki dan me dočekuje more pitanja.
- Mama, koji fakultet trebam da završim da bih bio političar?
- Eh, sine, škola baš i nema veze sa tim.
- Mama, a jel’ Tito ubio Rankovića?
- A gde si ti to čuo za Rankovića?
- Čitao sam na internetu. I o Če Gevari sam čitao. Znaš, mama, kada porastem, biću drugi Tito. Napraviću veliku Jugoslaviju. I biće socijalizam.
- Sine, smisli nešto drugo, to neće moći.
Uh, pa šta drugo da mu kažem na to?! Čekam da poraste, da mu se kaže samo.
Danas mi je rekao: „Dok smo bili drugovi, bili smo gospoda!“ Ne mogu da verujem. To mi kaže moje dete od 9 godina.
A tek muzika kojom mi ispira mozak! Skinuo je svaku o Titu, svaku partizansku. Do juče nam je „himna“ bila „Uz maršala Tita, junačkoga sina, nas neće ni pakao smest’. Mi dižemo čelo, mi kročimo smelo...“ Pre toga „Po šumama i gorama“. Trenutni hit dana je Bella Ciao.
Zanimljivo mi je sve to. Zatekne me svakakvim pitanjima. Istorija me nikad nije zanimala, ali ne dam se.
Pitam se, koja me faza u njegovom odrastanju čeka iza ugla? Nije lako biti roditelj. Al’ sve je dobro, nek smo živi i zdravi.
Dok je tako, ja pevušim hit dana: o bella ciao, bella ciao, bella ciao, ciao, ciao!!!
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 33 ) | lanite i vi
Pada celu noć. Pada celo jutro.
Put do posla koji inače traje 15 minuta jutros je trajao pola sata.
Konačno stigla. Izašla iz autobusa. Trotoar - šta to beše?!
Iskusno, po ovakvom vremenu obuvam stare ravne cipele sa debelim đonom. Ženstvenost ostavljam kod kuće.
I pored iskustva, svaki put kad zakoračim u nepoznato, u ono što liči na običnu baru po sred trotoara, otme mi se psovka. Više komada istih.
Upade mi noga u banatski kalj, osećam kako klizi kroz glinu, psujem na glas ovu ludu glavu, spominjem svoju majku.
Lepo mi je mati govorila- studiraj dete ekonomiju, mani se tih tvojih tehničkih i ostalih nauka, spusti se na zemlju. Jok ja!
Prođe ta faza, hoću da se udam, a ona opet – spusti se dete na zemlju, sačekaj još malo, gde žuriš... Jok ja!
Konačno shvatih da se ne jede sve što leti. Ali malo kasno.
Nit završih neku finu školu pa da radim fin posao na finom mestu.
Nit se dobro udadoh.
Pa se jutros dok treskam nogom po asfaltu i skidam blato sa cipela osećam kao kompletan promašaj.
Slepa kod očiju, što bi rekli.
Progledala, konačno, ali mi se ne sviđa ono što vidim.
Život je kao crtež, ali bez gumice za brisanje. Pa sad učim nove tehnike kako bih popravila na crtežu ono što se da popraviti.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 14 ) | lanite i vi
Ko ne podnosi cmizdrave žene, neka me zaobiđe.
Jebiga, svakog dana stisnem zube, stavim osmeh na lice i gledam samo napred. Tako već godinama. Na poslu, na ulici, među ljudima. Moram valjda nekad pred nekim i da budem cmizdrava.
Evo, 20 dana je od kako sam sama sa decom. Spolja gledano, sve je ok. Klinci nisu ni bolji ni gori nego što su bili ranije. U školi je sve u redu. Ja provodim istu količinu vremena sa njima kao i ranije. Ali nekad me tako snažno obuzme strah. Onaj trenutak kad shvatim da je sve na meni – njihovo odrastanje, školovanje, vaspitanje. Po dosadašnjem ponašanju njihovog oca, vidim da će im biti instant-tata. Viđa ih otprilike jedan sat nedeljno. Mene ne zove da pita da li su dobro, da li je sve u redu.
Videla sam ga slučajno pre neki dan, kaže kako mu je super samom – radi, spava, ode do kafića, pa opet radi i tako u krug. A ja slušam/gledam i samo kažem „Suuuper! I treba da ti bude leeepo!“ Kakav seronja!
Razmišljam šta će biti ako, ne daj Bože, bude bilo problema sa decom? Hoće li priznati da je i on kriv jer nije učestvovao u njihovom vaspitanju i odrastanju, već je otišavši od mene automatski meni prepustio svaku brigu o njima? Ili će, što je daleko verovatnije, osuti po meni, jer zaboga on je meni ostavio decu, a ja sam ih upropastila?
Znam, ne trebam o tome ni da razmišljam, deca su sjajna i tako će i ostati.
Jebiga, to je jače od mene, taj strah od onoga što može biti.
Davim se u sopstvenim razmišljanjima, jedva dolazim do daha. Plače mi se, osećam se slabom. Ali gutam sopstvene suze, trpim...i tako svaki dan. A onda neka glupost bude okidač i izridam se najstrašnije. Večeras, kad su deca legla, menjam kanale i naletim na glupi reality show menjam ženu. Gledam one očajne domaćice par sekundi, pa vidim njihovu radost pri povratku kući i krenem da plačem, počnem da kukam, da naričem, da jecam...isključim mobilne, otvorim vezu na fiksnom – da nikog ne čujem, da se isplačem do kraja..besna na ceo svet..žena koja plače na menjam ženu – ne mogu da verujem!
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 16 ) | lanite i vi
Došlo je proleće.
Dozvoljeni/nedozvoljeni minusi me ne brinu.
Brine me to što se prekjuče iselio iz stana. Meni ostalo da otplaćujem kredit koji sam uzela pre svih ovih sranja - da bi ON uložio u svoj posao. Zahtev za razvod nije još podnet. To ću uraditi ja sledeće nedelje. Pitam se da li on to nije uradio jer se nada da će se stanje promeniti i da će se vratiti ili mu prosto to odgovara da ne bi sebi natovario na leđa obavezu alimentacije.
Osećam se prazno. Postala sam jedna ogromna tabula rasa.
Nije mi teže nego što je bilo, ali nije mi ni laknulo. Nisam tužna, ali nisam ni srećna.
Eto, zato se ne javljam. Koči me taj osećaj. Teško mi je da pričam. A prošla sam za ovih mesec dana pakao- pretnje da će mi uzeti decu makar me i ubio, optuživanja da ga varam i da je to jedini razlog za svađu i razvod, a da je to što je on uradio i dalje sitnica. Na kraju sam ipak uspela da ga ubedim da je za decu bolje da ostanu sa mnom. A i šta bi on to radio i kako bi gajio decu?!
Sada, ne umem da razmišljam, ne umem ništa da planiram. Čekam da se slegne prašina. Nadam se, biće sve u redu. Biće bolje nego što je sada. Mora biti bolje od ovoga. Moram početi da živim. Moram naći taster i prebaciti sebe na „on“, jer ostanem li i dalje na „off“- poludeću.
Ovo baš i nije neko lajanje, pre je cvilenje. Ali pošto je nastavak posta o ustajanju na levu nogu, neka bude ovde.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 14 ) | lanite i vi
Jutro bilo sunčano. Ja se malo uspavala, ali rešila da se ne nerviram i natenane otišla na posao.
Na poslu bilo uobičajeno, telefonski sam pratila zdravstveno stanje mlađeg sina koji je prethodnu noć imao temperaturu. Prvi znak da dan neće proći tek tako bila je činjenica da sam uz svoje, sa sobom ponela i ključeve od stana koji su trebali da ostanu deci. Mali zarobljenici su bili strpljivi, a ja sam se nekako snašla i dostavila im ključeve.
Na povratku s' posla shvatam da je krajnje vreme da platim kaznu za parkiranje koju danima ignorišem. Ode 500 dinara. Nek' ide život!
Svraćam u apoteku da kupim farbu za kosu (ove sede niču k'o lude i baš me ubijaju u pojam). Ugledam traženu farbu na vrhu vrhova svih polica. Uzmem jednu, pružim ruku da dohvatim i drugu i dok spuštam ruku ka telu, čujem lomljavu. Teleći pogled ka podu: nekakve ampule se razbile i rasule na sve strane. Oborila ih moja malenkost. Za sve je kriva jakna. Znala sam još jutros da ne trebam da je obučem. Al' nije mi se dalo. Plaćam farbe i calnem za ampule još 450 neplaniranih dinara. Nek' ide život!
Ulećem u stan da umutim šlag za tortu (mom tati za rođendan - dobio je torto sa 10 jaja:)) Mutim, mutim, dok ne zazvoni telefon. Javljam se - zovu iz tamo neke banke i traže gospodina supruga. Kažu, zvali su ga na mobilni, ali se ne javlja. Krenem da ispitujem čoveka što ga traži i saznam sve: gospodin suprug je u septembru uzeo kredit od 1000 evra! A ja k'o tele- pojma nemam! Što je najgore, pred tim istim likom sam jednom već ispala tele - letos, kad je isto tako naleteo na mene, a ja ga isprepadala i isto kao i danas saznala za jedan kredit za koji nisam znala. Doduše, možda se i on oseća kao tele i pita kakvi su to ljudi koji o takvim stvarima ne razgovaraju, koji takve stvari kriju jedno od drugog?!
A ja se pitam dokle ću izigravati budalu i prelaziti preko takvih "sitnica"?! Verovali ili ne, moj muž se večeras ponašao kao da je to sitnica! Dva puta me zajebao na istu foru. Sitnica.
I sad mi preti...to kako mi preti previše boli...o tome ću jednom, kad prođe sve...
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 29 ) | lanite i vi
Pre neko veče, vidim ja da do računara neću doći, bila je jaka konkurencija – oboje dece + njihov otac. Gledam u započetu knjigu...ne, moji stomak i glava nisu mogli da svare tako nešto posle onakvog dana. Elem, uzeh u ruke TV program. Gledam, pa ne mogu da verujem – Karaoke obračun – ono što sam u par navrata gledala puna srca, uživala, sada se daje na ružičastoj televiziji. Ma neka se daje, ali daje se odmah posle granda – lepo je pisalo grand parada.
Eto, i ja sad bojkotujem dragog mi Đurička. Znam ja da para vrti tamo gde burgija ne može. Ali kud odmah posle granda, bre?!
A da ste me samo videli prošle zime – na TV-u Karaoke, isti pojačan na maximum, pa luda mama igra sa klincima i peva, peevaaaa. To je bio jako lep način da deci približim, da čuju, da im se svidi normalna vrsta muzike. Nema davljenja sa pesmama od A do Š - jedna strofa, refren, malo zezanja, puno dinamike.
Nikad nisam mislila da ću ja biti roditelj koji će insistirati da deca slušaju ovo ili ono. Nisam, majke mi, dok mlađe dete (vrlo podložno raznim uticajima, za razliku od starijeg koji ima svoj stav i baš ga zabole šta drugi slušaju) nije počelo da dolazi sa raznih dečjih rođendana pevajući ...udara u glavu k’o šampanjac... ili ...ala, ala to ne valja... E, onda sam shvatila da je vrag odneo šalu i počela svoju malu borbu protiv vetrenjača. Kad se mali vrati kući sa nekog rođendana, ja ga prvo pitam kakvi sokovi su se pili (ne mogu da verujem na koliko istih se piju gazirani sokovi!), a onda kakva se muzika slušala. I narednih par dana, onako slučajno, intenzivno biram da puštam neku pevljivu, a normalnu muziku...da mu malo sperem tragove granda iz male glavice.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 7 ) | lanite i vi
Kakav Božić! Krajnje vreme je da kažem „Bože, oprosti“, jer...
Božićno jutro, oko 8 h – sreća da je domaćica (u daljem tekstu: prvo lice jednine) bila vredna pa spremila sve na vreme. Lomimo česnicu, meni pripada novčić (nije nameštaljka, ali stvaaarno!), položajnik stigao, doručak na stolu, pravi mrsni. Raspoloženje na nivou. Ali, ne lezi vraže – nestanak struje oko 9 h. Stoički sam podnosila što nije bilo ni traga ni glasa nijedne mreže cenjenih nam mobilnih operatera, ali struja...?! Počinje horor, struja stiže na po par minuta pa je onda nema po par sati. Vode nema nikako, sudopera puna, ja besna, deca se dosađuju i skaču mi po glavi. Oko 18 h još jedan nestanak struje. Sveće gore, dogorevaju, na lageru su još dve, shvatam da ću ostati i bez njih ako ovo potraje. Psujem, svađam se, psujem i konačno zaspim oko 19:30 h, sve lepo sedeći u fotelji. Deca me bude oko 21 h, „Jel’ stigla struja?“, „Ma nije, mama, nego smo gladni!“ O.k. Jedemo u mraku, ko šta dohvati. Sudove se ne trudim ni da sklonim sa stola, jer gde bi ih to sklonila?! Odosmo na počinak već u 21:30 h. Za divno čudo, brzo sam zaspala, onako besna i psujući, psujući..ma čini mi se da sam i u snu psovala – i državu, i banderaše, i život, i ...pomislih da je sredina prošlog veka te da je normalno da na Božić nema ni struje ni vode ni svečanog raspoloženja.
Budim se. Naspavala se. Pogled na sat – 05:20 h. Au, ovo mi se odavno nije desilo! Ruka na prekidač, ooo neee, nemoguće!!! Vraćam se u krevet, psujem još više nego prethodnog dana. Shvatam da moram da ustanem, kiselom vodom se umivam, perem zube, psujem, češljam se u mraku, oblačim se u mraku, opet malo psujem u mraku, ostavljam klincima nešto što liči na doručak i odlazim u nove radne pobede.
Struja stigla tek oko 13 h. Horor konačno završen.
Sad se pitam kakva će mi to ova godina biti kad čitav Božić provedoh besneći i psujući?! Eto. Bože, oprosti mi, ali ne dadoše mi da praznik provedem u miru. Omaklo mi se. Evo, danas ću biti fina.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 8 ) | lanite i vi
Mama (čitaj: maratonac), sa dušom u nosu, stiže na vreme na roditeljski sastanak.
Prvi prizor: susret sa učiteljicom starijeg sina. Mladi gospodin je super u obrazovnom delu, ali u vaspitnom..hm..učiteljica ne zna šta da radi s’njim! Jbg, predlažem da mu na polugodištu da smanjenu ocenu iz vladanja. Mada mislim da malo preteruju ovi naši prosvetari – za svaku glupost šalju decu kod pedagoga. Bože, kad se samo setim šta smo sve mi radili dok smo bili u osnovnoj školi, koliko je tu svađa bilo, pa tuča, pa poneka psovka. Ali učitelji su kulirali, nije bilo pedagoga, psihologa i njima sličnih. I eto mi smo odrasli. Nad nama nisu stražarili za vreme svakog odmora, nije bilo nikakvih satelita koju su sve čuli i sve videli, radili smo šta smo hteli/smeli/znali. A ovoj našoj deci non-stop neko diše za vratom. Umesto da ih puste da poooolaaakooo odrastaju, uz sve one nestašluke primerene njihovom uzrastu.
Drugi prizor: susret sa vaspitno-problematičnim sinom. Dete nosi u rukama neku kutiju, spolja oblepljenu ukrasnim papirom. Dobili su paketiće. „O, vidi, vidi, prosvetari se setili pa od lokalnih bizmismena pokupili priloge i daju klincima paketiće“, bila je prva misao koja mi se javila. Dete kaže: „Ne, mama, to je poklon iz Engleske! I znaš, imaju unutra neke bombone koje ja neću jesti jer su se možda pokvarile dok su stigle čak odande!“
Treći prizor: ulazim na roditeljski sastanak kod učiteljice mlađeg mi sina, zbog kog sam mrtva gladna/smrznuta/umorna i došla u školu. Bla, bla, truć, truć, ništa posebno, ali svi su jako sretni što su dobili paketiće od humanitarne organizacije iz Engleske.
Četvrti prizor: stižem kući, otvaramo paketiće (ustanovila sam da su u pitanju kutije od obuće), i ja počinjem da besnim! Unutra je po par igračkica, sveščica, flomasteri i drvene bojice, peškirići, kapa, šal i rukavice, sapun, pasta i četkica za zube i pakovanje papirnih maramica! I to „paloma“! Pi**a im mat**ina ostrvska, oni će mojoj deci da šalju palomine maramice?! I sapun?! I četkicu za zube?! I sve to u kutiji od obuće!
Peti prizor: deca spavaju, ja pijem kafu i gledam u pakovanje maramica..i mrzim ceo svet..i mirim se sa činjenicom da tamo neko Srbiju vidi kao siromašnu, prljavu, jadnu i bednu..i mirim se sa činjenicom da su verovatno u pravu jer ko zna koliko majki se obradovalo što će uštedeti koji dinar ne kupujući nov sapun, pastu, četkicu, flomastere...i uzimam palominu maramicu da obrišem nos...
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 10 ) | lanite i vi
Stiže nam još jedan Božić. U ovo doba godine obavezno osetim prazninu. U sećanjima iz detinjstva nešto mnogo fali.
Bili smo Titovi pioniri. Zimski raspust je počinjao tek posle svih mogućih praznika – posle Božića i Srpske Nove. Nismo znali za Božić Batu. Nismo znali za korindžanje. Nije bilo Božića.
Crtica prva : Svake godine, 7.januara po novom kalendaru, pre škole kod mene dolazi brat od tetke. Prepešači dete s kraja na kraj sela, na hladnoj košavi, uđe na 5 minuta i zajedno odemo u školu. Uvek sam pitala, a niko mi nije odgovarao - zašto ga muče da dođe tako rano?! O.k., davali su mu neku kintu, ali zar baš mora u 7 h ujutru?!
Crtica druga : Sestra i ja stavimo kape, umotamo se u šalove tako da nam se samo oči vide, pa po istoj toj januarskoj košavi pravo kod babe i dede. Išle smo krišom od drugog dede, znale smo samo da moramo da ćutimo – drugi deda nije smeo da sazna za našu tajnu. A tajnu nismo ni same razumele. Otišle bismo tamo, deda bi nešto pričao, palio nekakve grančice u starom „smederevcu“, iskrice su letele na sve strane, a nas dve bismo stajale pored njega i ćutale. Kući smo odlazile sa kesama punim oraha, jabuka i bombona. Sutradan se odlazilo javno kod tog istog dede – pečeno prase nas je uvek čekalo na stolu.
Eto takva su mi sećanja na Badnji dan i Božić (sada znam da su to bila ta dva dana, tada su to bili dani bez posebnog imena!). Sve je bilo obavijeno velom tajne, ništa tada nisam razumela, niko mi ništa nije objasnio.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 2 ) | lanite i vi
Gajim i vaspitavam dvoje muške dece u zemlji Srbiji. U provinciji. Odrasla i ja u toj istoj provinciji. Elem, više ništa nije isto – ranije su deca i u provinciji imala izbor : kojim sportom da se bave, na koje vannastavne aktivnosti žele da idu, svega je bilo. A danas – mrtvilo.
Mlađi sin ima talenta za sport. Na žalost, izbora nema: fudbal ili ništa. Volim ja fudbal, ali pizdim. Naime, vidim da sve funkcioniše „i po babu i po stričevima“. A otac mog deteta nije ex fudbaler, niti član uprave i tome slično. U redu. Neka moje dete odraste u kvalitetnog čoveka, neka nauči da poštuje autoritete, neka nauči da bude odgovoran i vredan – sve to može kroz treniranje fudbala. Nije nego – onda vidim kako nečije dete, očigledno bez nekog posebnog dara, uporno igra u prvoj postavi. Da me neko ne shvati pogrešno – o.k. je da svako dete trenira, da se svakom detetu da prilika da zaigra na svakoj utakmici – sve su to deca i sve je to igra i odrastanje. Ono što me nervira su očevi, bivši fudbaleri, koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da njihovi sinovi više liče na majke i da su u svađi sa loptom. Pa takvi očevi vrše pritisak na trenere, bla, bla..i čemu ja onda učim svoje dete?!?! Hoće li moje dete imati ikakve koristi u životu od onoga čemu ga ja učim?
Moj stariji sin nema ama baš nikakvog talenta za sport i meni nije problem da to kažem. On loptom barata kao da ima dve leve noge i dve leve ruke. Sport ga i ne zanima. Njega zanima gluma. E, to je tek ogroman problem! U moje vreme postojala je dramska, lutkarska, recitatorska sekcija u okviru osnovne škole. Nastavnici bili entuzijasti, voleli da rade sa nama, voleli svoj posao! Današnjim nastavnicima mrsko sve, pa onda ja radim i svoj i njihov posao – glumatam sa detetom po kući, vežbamo dikciju, učimo pesme. Ma nije meni stalo do toga da mi dete postane glumac. Stalo je detetu. I ja moram da ga podržim. Pa ako se nekada i predomisli, nema veze. Ali onda se opet upitam, hoće li ikada imati koristi od svog obrazovanja, od svoje pismenosti, ili će imati nad glavom šefa tipa „tri mladeža, dva padeža“?
Čemu da učim svoju decu, koje vrednosti da budu na prvom mestu? Pitam se i nadam se da će sve doći na svoje mesto i da se oni, kada budu bili roditelji, neće pitati isto što i ja.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 5 ) | lanite i vi
Gledam onomad kviz „Želite li da postanete milioner?“. Nisam odavno. Ne mogu vam opisati napad smeha kada ugledah voditelja. O.k., lik je i dalje elegantno popunjen, odelo na njemu samo što ne popuca po šavovima, kravata ga malkice guši – ništa novo. Ali frizura i brada od 1,2,3 dana – e, to je već nešto! Prvo pomislih: očajnički pokušaj brice da od guzice napravi lice (izvin’te, ali tako se u mom kraju kaže). A onda, ukazao mi se Nikola Kojo u filmu „Mi nismo anđeli“: takva frizura, upadljivo čačkanje zuba i arlaukanje Gori vatra sad u nama, gori ljubav... E, tada sam zaurlala od smeha. Možda je to in, možda je to fancy, ali meni je takav look prototip džibera iz navedene scene filma i ništa više!
I tako se ja smejah do polovine emisije. Na kraju sam plakala. Kako bre da ne plačem, kad u vrućoj stolici sedi tip koji nikad čuo za Maju Pliseckaju. Uh! I onda se isplakah. Pa nisam valjda luda da se opet prijavim za glupi kviz sa glupim učesnicima. Bolje da plačem. A jesam se prijavila jednom. Pukla zbog nečije gluposti, rekla sebi „Ma ići ćeš ti tamo da uzmeš parice, vidi kakvi ih sve kreteni uzimaju“ i prijavila se. Prođe neko vreme, kad zove me teta. Kao, ona će mi postaviti 10 pitanja i ako prođem, eto mene u kvizu. Lepo mi krenulo, a onda..serija od par neverovatnih pitanja...evo, probajte i vi da odgovorite (ali bez pomoći interneta, no-no!) :
1. Italijani kažu te desco za pripadnika koje nacije?
2. Šta je inkunabula?
3. Koji Rimski car je dao nalog da se zida koloseum?
Na kraju, kaže meni teta da nisam prošla (ma nije valjda?!). Ja ostala bez teksta. I odustala. Za sva vremena. Ali kopka me - kako pojedini „genijalci“ dođu do učešća u tom kvizu?
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 3 ) | lanite i vi