Kad sam u 'daunu' volim da slušam Balaševića... da me spusti još više...

I zato –

Ja znam da vreme svemu menja boje
I da je silan sjaj pomračilo
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje
Nije značilo...



Hej, budi jaka ti
Najlakše je plakati,
To nam samo Gospod svira
jesenju sonatu...



A nad Novim Sadom vetar kači ordenje
Prolazi još jedan dan bez nje..

I lelujam u centru
kao fenjer na vetru...
Jesen protresa skut
Ne vredi...
Potrebno je bar dvoje da se ukrsti put...



Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela...




I iako nije Balašević:

Dotaknu se linije života,
dve sudbine kao jedna traju
il' se dirnu il' se ne dodirnu
al' jedna za drugu dobro znaju...