Kad je Bog rešio da stvori Nebo i Zemlju, nije naišao ni na šta drugo nego na Nered, Haos i Prazninu. Suočen sa Dubinom, duh Boga zadrhta i pokoleba se. U tom trenu On postade svestan Druge. Bili su to damari Univerzuma: Duša koja se vrtela u kovitlacu u Haosu.

I tu i tada smo se Ja i Ti sreli.

I rodila se Strast.

A on je želeo da ponovi taj tren, to sećanje na stvaranje koje je nazvao Redom. Duša je nazvala to Ljubavlju. I on je usmerio Ljubav prema Haosu, i Nebesa i Mora se razdvojiše. I Bog oseti Strast, i bi Svetlo. A Duša je igrala na zlatnoj svetlosti sve dok ne bi i Vatra. A onda se Bog i Duša zagrliše u Snu i na Javi, te postade Duh i postade Materija. I Bog izvuče Svetlo iz nutrina Vatre i postade Dan i postade Noć. Duša je volela takvom silinom da su se Nebesa tresla i Mora ključala, i bi Munja. Nebesa su plakala od radosti, a sve što je postojalo beše u zanosu.

Duša i Bog udružili su Ljubav i Red. Ona je stvorila Travu, Biljke i Drveće naspram Sunca, Meseca i Zvezda. A on Zverinje i sve što puzi. A Vetar se kretaše između Nebesa i Mora, sejući trave, biljke i drveće, milujući zverinje i sve što puzi, udahnjujući im život. A Zemlja se okretaše u Dubini.

Bog potraži Dušu u Vetru da je upita: «A koji je konačni Red?» «Tvoja slika», odgovori Ona. I tako Bog uze po nešto od svega što je stvorio i sačini Adama. Ali ne uze ništa od Vetra. I Adam koji beše sačinjen na sliku Boga postojaše. A Duša Nereda i Praznine takođe se okrenu Dubini i stvaraše. Uzela je od svega po nešto i napravi sliku. I udahnu život u Lilit. Ali Vetar nije prošao kroz Adama, i on ne mogaše da se seti rađanja Ljubavi koja je stvorila Strast...