BESMRTNA PESMA*
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
K'o sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige..
Zar ima briga?
Tuge..
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladosti hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al' lukava duga.
I živi.
Sasvim živi.
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer, najzad, sve kratko traje:
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet,
dok hodaš,
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši i tiši
i nekako - iskrivljen.
Zato živi.
Al' sasvim.
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad: naopako.
Al' nikad nisam stajao.
Večno sam išao...
Išao..
Stvarno, da li si katkada
mislio šta znači umreti?
I gde to nestaje čovek?
Šta ga to zauvek ište?
Nemoj ići na groblja
- ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i ružno pozorište.
Ti nisi za takve teatre
gde nema nade i vatre,
teatre presahlih suza
gde vlada grobljanski red,
gde nema svađe i pesme
i nema aplauza.
I kraj se zna unapred.
2.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršace mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko..
Visoko.
Zar misliš da moja ruka
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze,
il' trava?
Da neka malecka tajna
il' neki luckasti strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom Suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Jer ja sam za teatre
sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza
gde nikad ne vlada red,
gde ima i svađe,
i pesme,
i vriske,
i aplauza.
I kraj se ne zna unapred.
3.
Ja sam prelepo živeo,
jer sam to zaista znao.
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj,
to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću, kad gledaš u nebo,
i ti namigneš meni,
neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
K'o sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige..
Zar ima briga?
Tuge..
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladosti hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al' lukava duga.
I živi.
Sasvim živi.
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer, najzad, sve kratko traje:
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet,
dok hodaš,
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši i tiši
i nekako - iskrivljen.
Zato živi.
Al' sasvim.
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad: naopako.
Al' nikad nisam stajao.
Večno sam išao...
Išao..
Stvarno, da li si katkada
mislio šta znači umreti?
I gde to nestaje čovek?
Šta ga to zauvek ište?
Nemoj ići na groblja
- ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i ružno pozorište.
Ti nisi za takve teatre
gde nema nade i vatre,
teatre presahlih suza
gde vlada grobljanski red,
gde nema svađe i pesme
i nema aplauza.
I kraj se zna unapred.
2.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršace mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko..
Visoko.
Zar misliš da moja ruka
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze,
il' trava?
Da neka malecka tajna
il' neki luckasti strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom Suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Jer ja sam za teatre
sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza
gde nikad ne vlada red,
gde ima i svađe,
i pesme,
i vriske,
i aplauza.
I kraj se ne zna unapred.
3.
Ja sam prelepo živeo,
jer sam to zaista znao.
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj,
to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću, kad gledaš u nebo,
i ti namigneš meni,
neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
Komentari:
ah, taj MIKA, mora se priznati bio je genije!!!!
Poslao
Anoniman
u 07:35, 6/9/2008 | Link | |
:)
istina je...
pozz, Anonimous... ;)
istina je...
pozz, Anonimous... ;)
Antic kad poookne onda pookne bas u emotion, meni jedan od najdrazis, mada mi je najdraza Kukavica od Beckovica i Kapora:)
Poslao
SigmundFreud
u 19:42, 7/9/2008 | Link | |
ohh, Sigmunde... :)
moze li za mene jedan omiljeni stih...? :)
moze li za mene jedan omiljeni stih...? :)
OH ! Hvala ti Lela !
Pozz, hope! :))
Poslao
Lela Oh
u 20:36, 7/9/2008 | Link | |
Eh,da
...Kad oblak mre u visini kakav me zanos ceka?
Cist,miran da li ce biti?
Da mi se ruke olistaju na sjajnoj mesecini !
Federiko Garsija Lorka
...Kad oblak mre u visini kakav me zanos ceka?
Cist,miran da li ce biti?
Da mi se ruke olistaju na sjajnoj mesecini !
Federiko Garsija Lorka
jossssss :)))
Poslao
Lela13
u 19:28, 8/9/2008 | Link | |
Izgovaram tvoje ime
u noćnoj pomrčini,
kada se zvezde spuste
da piju na mesečini
i kada spavaju grane
sa listovima skritim.
Tad osetim da tonem
u strasti i muzici.
Sat suludi što peva
časovi koji su bili.
Izgovaram tvoje ime
u ovoj noćnoj tmini,
i ime mi se tad tvoje
dalje neg' ikad čini.
Dalje od svih blistavih zvezda,
bolnije od blage kiše što kiši.
Da li ću da te volim
kao i onda? Šta skrivi
žalosno srce moje?
Kad oblak mre u visini
kakav me zanos čeka?
Čist, miran da l' će biti?
Da mi se ruke olistaju
na sjajnoj mesečini!
Federiko Garsija Lorka
pogadjassss ... :)))
Večeras ću se popeti na nebo sa crnogorskih planina a sjutra sa Fruške gore i Petrovaradinske tvrđave. Odozgo vidim sve. Namigni mi da znam gdje si.
Poslao
orion
u 10:21, 10/9/2008 | Link | |
Odozgo? :)
Oh, I'll be waiting for you up there... ;)
a, svejedno verujem da covek UVEK nadje ono sto trazi, i bez nekih posebnih znakova... :)
Oh, I'll be waiting for you up there... ;)
a, svejedno verujem da covek UVEK nadje ono sto trazi, i bez nekih posebnih znakova... :)
Lijepa... Pomalo, boemska Pjesma...
Ćao!
Ćao!
Poslao
Svemirko
u 21:31, 11/9/2008 | Link | |
Svejedno, odnijet ću te kasnije na nebo.
...nije li sve to sudbina....??
Poslao
Orion
u 10:48, 13/9/2008 | Link | |
oh, o tome bi se zaista moglo raspravljati... ;)