POSLATO* (17 Apr. 2008 07:07am)
Upućujem ovu lijenju popodnevnu misao, nježnom i pohotnom, u onom dvorištu u kojem sam vas gledao - draga susjedo, 1957 godine, kada je bila jesen slična ovoj..... .... i kada su u moj san udarali prozori roditeljske kuće, utopljenoj u Šibenskoj jugovini, u gradu koji je postajao moja bolnica, a u mojoj napola razbuđenom glavom, kolali, prvi tramvaji, plavi, i uspavani.... adresiram tamo ovu misao, i kažem......šteta. Bili ste ljubavnica mog cimera od 8 do 11 svakog jutra kako ste se zvali Ema, Selma, Alma, Adela.... .....da li je što izmenilo vaše lice, oči i trbuh.... a kako sam vam zavideo, vraćajući se iz šetnje od 8 do 11 svako jutra, s četvrt kruha i mljeko, u jednom blijedom pješčaničkom mlekarstvu. Svim je bojama moj prvi studentski rujan, dodavao malo crnog i malo tamno zelenog, i danas vam iskreno kažem šteta, šteta.... više verojatno i niste za tako šta... - ponovo ono dvorište, vrjeme je za nedeljni ribolov, i vaš suprug odlazi. vi danas, znači dolazite još ranije u moju sobu, oko pola 7, a ja baš tada izlazim – šteta. jer je moj cimer mrzovoljan tako rano, ja bih vam verojatno pružio više. al , ja idem u šetnju, i šetao sam tako, i godinu i drugu, i ne da vam se hvalim bilo je toga, kakve sve zemlje, pića, kakva mora, gdje sam sve bio, gdje sam sve ljubio, i kakve žene, jer vama mogu otvoreno reći, kuda sam sve šetao po kiši, ujutro, nekakav vlak i istruo u crnom proljeću u Poljskoj, blizu Rusije. kakvu sam tamo ženu ostavljao, Isu krste, i kakva je mene ostavljala, na sjeveru pijući neko nerazgovetno piće svog naroda, daleko….daleko… … kao u snovima. Opet netko ovde u Zagrebu, u Julijevskoj, pa oči providne i dragocjene, jedne čehinje iz Brna, Vozderkove, premještene zauvjek u moju utrobu. A takav snjeg i sve što treba bilo je, bilo…ali ono dvorište u koje sam vas viđao, između dva neodređena stabla, crna od vlage one jeseni. Vas tako običnu, raskalašnu domaćicu, i mirise koje ste ostavljali u mojoj sobi, 1957…1958.. i slijedeće, šteta, nepovratno šteta…..
