Samo nebo...veliko i nemilosrdno u svojoj lepoti bese nemi svedok nase ljubavi.U mirnom delu rasplakanog grada sastase nam se dlanovi.Neka nevidljiva bolest prosu se po nama te noci.Kao vezani jedno za drugo.,odvojeni od celog sveta ispricasmo usnama plisane bajke o sebi.Ostade uzdah zarobljen na drvenoj klupi.Te sam ti noci dlanovima najtananije pore dotakla.Izvukosmo se srecno iz zamke pohotljivog stanja.Mi nismo bili sposobni za takve stvari koje traze lukavstva i istrajnost.Nismo umeli da sebe istinom prevarimo.Od tog zanosa u mislima mene prodje stvarna jeza...mada vise nikako ne mogu da zamislim takvu noc sa tobom.Da to nije bila vatra nego oskudni plamicak,koji nikada ne uspeva da zagreje..i ne znam zasto kada na to pomislim imam neku malenu dozu sete.Mozda zato sto je i ta noc jedan trenutak  koji se ureze i ostaje.Milsim da cak i onda kada mi se godine budu zalepile oko zglobova i kada teskim starim korakom prosetam tuda ....mahnucu nasoj klupi ,i bicu bar na sekund opet mlada.............
Ne mozes da kazes da te ne poznajem....znam te....slusala sam otkucaje tvog srca.Pricalo je srce ....pricao si ti......znamo se.I NEMOJ DA SI MOJU PESMU POKLONIO NEKOM!!!! MOJA JEEEEEEEE UKRALA SAM JE OD SVIH.