Kočijašu, hajd na čašu,

Dodji, druže, da te pitam

Kome njene ruke mašu

Ove noći dok ja skitam.

Noć pala, kola stala, konji vrani,

Nikog nema u kafani,

Krčmar drema pokraj stola,

- Druže, mi smo dva boema,

Daj nam litru alkohola...

Pričo sam ti o proleću

Možda nežno, možda čudno

Ti dunula ko u sveću

Sve ugasi uzaludno.

Ne sećam se ničeg više

Samo pamtim bat koraka

Koji nam se rastaviše

Na dva kraja tvog sokaka.

Ti na jednu, ja na drugu

Rastasmo se bez svršetka

Ja prosvirah tad kroz tugu

Pijan zvižduk mesto metka.

I sad idem kud me nose

Dve cipele ko dva splava

Pijan, ružan i bez kose

Prazno srce, puna glava.

Kočijašu, hajd na čašu,

Dodji, druže, da te pitam

Kome njene ruke mašu

Ove noći dok ja skitam...

Ovo je pesma koja nikada, nigde nije zabeležena, prenosila se od usta do usta, ostala da visi negde u etru i pitanje je da li je baš ovako glasila u originalu. Napisao ju je neki Velizar Perić koga nikada nisam upoznala i nemam pojma ko je, ne bih, verovatno, nikada ni čula za njega da nije ove pesme i evo, ovde je sada ostavljam onakvu kakve je se sećam. Izvinjavam se autoru, koji teško da je još medju živima ako pesma ne glasi od reči do reči baš ovako...