PATETIKA,RADOST,PATETIKA,RADOST...LOŠE RASPOLOŽENJE,DOBRO RASPOLOŽENJE...SUZE...ALO KADA ĆE SE OVA "KLACKALICA" ZAUSTAVITI??? SADA! UPRAVO SADA! DOSTA JE BILO PATETISANJA ITD.! ALO,PA I JA SAM LJUDSKO BIĆE I TREBALA BIH DA UREDIM SVOJ ŽIVOT TAKO DA MI BUDE LEPO!!!! NEMA VIŠE SAMOPOVREĐIVANJA,BEZPOTREBNOG PLAKANJA...DOSTA JE BILO! DOSTA! DOSTA! DOSTA! I MENI SE SMUČILO DA PIŠEM ŽALOPOJSKE (ILI IH DRUGAČIJE NAZOVITE) POSTOVE! MA SMUČI MI SE I KAD IH ČITAM,A ONDA UKAPIRAM DA SAM SE SEKIRALA ZBOG GLUPOSTI!!!! KAD DRUGI NISU TOLIKO TUŽNI,ODKUD MENI PRAVO NA TO??? PA BRAVO MI GA KAD SAM DOŠLA PAMETI!!!!!!!

Iduće sedmice imam: pismeni izsrpskog,kontrolne iz ruskog,engleskog i istorije,ispitivanja iz fizike,geografije... Ovo je pravi atentat na nas!!! To znači da se moram pomučiti i to dobro. Današnji plan mi je: da učim! A odmor će mi biti kada budem otišla kod Andree,njenom mlađem bratu je prekjuče bio rođus,a ja nisam mogla doći zbog nekih obaveza,ali zato je tata išao,a danas idem i ja. Do podneva ima da se oderem od učenja,ali eh...to je tek početak! Učiću do kasno navečer...grrrrrrrrrr!!! Samo da ja dobijem extra ocene i s mirom prođem ovo prvo tromesečje. Ovi dani prolaze brzinskom brzinom,tako da 'ladno mogu reći da se sutra završava prvo polugođe. Xaxaxaxaxaxa... Evo kao i uvek se opuštam uz pesme Ayumi Hamasaki. Slušam i neke pesme koje je moja slatka SugarOverdose postavila na blogu. Nije loša ova Emilly Autumn,muzika mi se najviše sviđa. Odoh ja da ratujem sa knjigom...10...9...8...7...6...5...4...3...2...1...0!!! Učenje je počelo,nema više odmora!!!!

Nekolike noći i nekoliko dana samo...pa kako bih rekla da ne zvuči odvratno...ma ok-povraćem!!! Uhhhh!!! Grozno! I još sam se razbolela... Sa prvog časa sam otišla,ma nisam ni trebala da idem u školu,sva sam mlitava! Ne,nije zbog ispitivanja,ja sam sve naučila. Ma nervira me to što sam u zadnje vreme bolešljiva,bjhfbfxhgdjhdjkshjfbnbhnmfhfdbfn...MA NEK SVE IDE U... polako,neću da ispaljujem rafale ružnih reči! Inače,propustila sam bežanje mog odelenja. Jbg,da sam bila u školi pobegla bih i ja sa njima i to sa zadnja dva časa tehničkog. Ostali su četvoro njih,sa kojima (kako sam saznala) niko iz odelenja ne želi da priča (jer nisu pobegli). Znala sam da su svi pomislili da sam otišla kući,jer kao nisam htela da bežim...ALO! Mene u ovom odelenju očigledno niko ne poznaje kao osobu!!!! Mene niko ni ne ceni u tom odelenju (pa,skoro niko),imaju najgore mišljenje o meni... I još sam čula da možda ostatak odelenja neće pričati čak ni sa mnom,baš zbog toga! Pazite,zbog toga što sam kući otišla! "Tako Izzy,samo ti njima pomaži,budi predobra prema njima...a na kraju će te oni zgnječiti,zgaziti..."-govorim sebi. Ma da sam znala da ću imati ovako loš "društveni status" u odelenju davno bih otišla u Beograd kod majke. Sad moram da istrpim i ovaj osmi razred! Zašto ja?! Čak poslednja godina u osnovnoj školi će mi ostati u ružnom sećanju i iz nje ću izaći sama,samcijata dok će ostatak odelenja biti zajedno. Bez mene. Kada sam nazvala Anju i pitala je kako im je bilo kad su pobegli ona mi je odgovorila." Extra,obožavam ih,biće mi žao kad se rastanemo...",a ja sam tada pomislila:"Normalno da vam je bilo extra kada ja nisam bila tu...". Onda sam se čula s Natašom. I ona mi je takođe rekla da im je bilo extra i da joj je ovo jedno od najboljih bežanja. -"Normalno,čim mene nema..."-pomislila sam. A još sam se više razočarala kad sam čula da moje odelenje neće ni da priča sa mnom...-"Normalno da tako misle,oni me mrze...preziru...radije bi me isterali iz odelenja..." prolazilo mi je kroz glavu. Znam da je moja bolešljivost svima preko glave,ali to nije povod da se ljute na mene. Evo,juče na muzičko mi se išlo u toalet. Pitala sam nastavnicu mogu li do toaleta,a jedan drug što je sedeo ispred mene je rekao: "Ajde,da ako ne crkneš više!". Ja sam se skamenila,nisam znala šta da kažem,a on se još i nasmejao. Otišla sam u toalet,povratila i neko vreme plakala. Tada sam počela da pomišljam kako mi u tom momentu mnogi iza leđa pričaju: "Konačno joj je neko rekao ono što zaslužuje...". Samo sam želela da nestanem,da vratim vreme na prvi razred,da sve krene ispočetka,ali na bolje. -"Zašto si se rađala...ne vrediš ništa na ovom svetu...ti si luzer...ne pripadaš ovde,niko te ne voli..."-prolazilo mi je kroz glavu dok sam bila u školskom kupatilu. Tada sam osetila potrebu za samopovređivanjem. Počela sam da se noktima grebem po predhodnim posekotinama,ne bih li stvorila barem malo krvi. Tako bih se olakšala,kaznila sebe. Onda bih se vratila u učionicu i niko ne bi predpostavljao da me tuga izjeda. Ali sam se zaustavila. Nisam htela da stvaram "pozorište" oko sebe. Vratila sam se u učionicu i nešto crtkala po notnoj svesci. Marija,drugarica iz odelenja me je pitala šta mi je. Nisam joj htela reći,jer ne želim da drugi znaju kako se osećam,a još manje za porodične probleme (koje sam počela da rešavam i verujte mi pao mi je kamen sa srca)

-"Marija,hvala što želiš da mi pomogbeš,ali ne želim da pričam o problemima."

-"Dobro,kako hoćeš,ali bilo bi ti mnogo lakše kad bi to podelila s nekim."

-"Možda..."

Da,bilo bi mi lakše...ma daj! Ako iko bude saznao kako se osećam,gotova sam. U svakom momentu se to može iskoristiti protiv mene! Najbolje je da se pravim da je sve uredu sa mnom. To sam počela da radim još od početka škole. Prošle godine sam gadno prolazila,jer sam se uvek poveravala nekom kada mi je bilo teško. I sad osećam potrebu da se samopovredim. Ovaj post mi služi da se iskalim,pa ću možda kasnije biti ok. Ni muzika mi ne pomaže,samo razmišljam o tim glupostima u odelenju i o tome kako bi bilo bolje da se nikad nisam ni rodila. Ponekad se zapitam zašto mi je toliko važno društvo? Zašto su mi oni važni,ma kakvi go da su? Možda mi nedostaje osoba od poverenja,osoba koja bi bila moj najbolji prijatelj,osoba sa kojom bih mnogo toga delila... Ova "samoća" me ubija... Sad sam još čvršće ubeđena da sam višak u odelenju,da me skoro niko ne voli,da se glume dobrotu prema meni... Anja i Nataša su dobre drugarice i ja ih volim. Ali njima ne treba osoba poput mene. Šta ću im ja? Samo im smetam. Znam da bi mnogi rekli da treba da se borim za svoje mesto u društvu,ali verujte mi,ja sam ga nikad nisam imala. Nije to iskreno prijateljstvo. Niko nije iskren prema meni,a pto se pravde tiče,nje nikad neće ni biti. Samo čekam te dane kada će početi da mi pristižu preteći sms-ovi ili poruke ljutnje (i to bezrazložne). Imam utisak kao da neko pokušava da mi kaže:"Ukapiraj već jednom,osuđena si da budeš SAMA! Niko te ne voli! Nauči da živiš s tim!!!". Ali ne mogu se pomiriti s tim! I ja sam društveno biće! Ni ja ne volim da stalno budem sama! Vidim da mi nije uzalud omiljena životinja vuk. Vuk-samotnjak. Takva sam i ja: Sva sam jadna. Spremna sam da se suočim sa svim nepravdama,ali i ja imam momente tuge i patetike. Zato mi ovaj blog i služi da se iskalim,barem malo. Evo još i drhtim od straha i tuge. Na ivici sam suza,ali ne dozvoljavam sebi da plačem. Osećam potrebu da otvorim sebi ranu i pustim krv da mi malo spere tugu. Možda se tada predomislim i stvorim okean krvi koji će sa mene oprati život i dati mi večni spokoj. Ali baš zbog toga neću to da uradim. Ne mogu da ostavim tatu,majku i mog papagaja. Kako će moja slatka ptičica Kiko da se navikne bez mene? Neće imati koga da budi svako jutro u 6:30h,neće imati koga da ga mazi (on mene najviše voli),da se igra s njim... A da samo mogu ostalima videti face... Da li bi im bilo žao što sam napustila ovaj svet ili bi se veselili što me više nema... Ne interesuje me više. Najbolje je da se povučem i izdržim osmi razred. Onda ću konačno moći da se odselim,upišem srednju i učestvujem na plivačkim takmičenjima...ako izdržim dotle. Samo pomišljam na samoubistvo. Ima li moj život smisla? Da li mene iko voli onako iskreno? Zašto sam ja uvek predmet đavoljih "eksperimenata"? Da li stvarno zaslužujem da budem vuk-samotnjak? Pokušavam da ne mislim na sve to,ali nešto me vuče ka tome. Da i znam šta me vuče: ta pomisao da NE VREDIM NIŠTA i da sam ja najveća greška.

Pre nego što se bacim na posao koji se zove "učenje" hoću da napišem post. Što se škole tiče sve je extra. Dobila sam par petica,a najvažnija mi je petica iz mog omiljenog predmeta-hemije. Spremaću se za takmičenje iz hemije...YEAH! Što se tiče one male "krize" iz predhodnoh posta... Pa vidite,ipak sam odlučila da ne osuđujem roditelje bezpotrebno,šta je bilo bilo je. Sad smo tata i ja ponovo u extra odnosima,to je bitno. Situaciju sa samopovređivanjem ću zaboraviti. Redovno mažem ogrebotine "Elezom" i skoro su mi zarasle,tako da neće ni ožiljak ostati. Mada,imam krizu kod kuće,naime porodični problem. Pre nego što sam počela da se sekiram,rekla sam sebi: "Nek bude šta bude to nije tvoj problem..." Ali deo mene želi da sazna šta se događa... jvghknfhszh,ne znam šta ću!!!! Ali ok,saznaću ja već šta moja familija krije od mene, ne bih sad da se iživljavam na sirotoj tastaturi. Jedva čekam da se sutra završe časovi,pa da odem u šetnju. Muka mi je više da po ceo dan sedim u sobi! Pre možda sat i po vremena sam se vratila od Nevene. Pomagala sam joj oko engleskog,a ona mi je dala svesku iz tehničkog sa lekcijama koje moram da prepipšem i naučim,jer sutra imamo odgovaranje (zadnja dva časa nam obuhvata tečničko ). Znači sve je u vezi informatike,a lekcije su KILOMETARSKE! Dobro je što volim sve što je vezano za kompjutere i uopšte tehnologiju,pa mi učenje tehničkog neće teško pasti. Onda moram da nacrtam kartu iz istorije i naučim novu lekciju,jer nastavnica sutra ispituje,a ja bih da se javim i dobijem 5. Blago meni kad imam nasledne gene pamćenja. Brzo pamtim i usvajam pa ću sve uraditi kako treba. Idem sad da prepisujem tehničko,naučim te lekcije,nacrtam kartu iz istorije i obnovim ostale lekcije. Do 22h ću sve definitivno završiti,a onda mi ostaje vremena da uživam gledajući moje omiljene SERANOVE.

Prošli četvrtak mi se sastojao od suza,kritika i rana. Prvo-tata me je bez razloga kritikovao,drugo-žiletom sam skoro okasapila levu ruku,a treće-plakala sam ceo dan. A još kad je tata saznao da sam se rezala,poludeo je i počeo da se dere na mene,znate ono: "Radije bih da si mene zaklala nego sebe!"... Ma daj bre! Koga je uopšte briga za mene? Što se više udaljavam od oca, on je sve nervozniji. Hej,pa nisam ja ceo njegov život,ne može večno da mi poklanja pažnju! Ne znam zašto imam utisak da su se i otac i majka razočarali u mene... Tata je ok,ali majka je potpuno drugi slučaj. Ona očekuje od mene potpuno savršenstvo!!! Kad sam prvi put,odnosno prošle godine,dobila dvojku pobesnela je i svašta mi napričala. A jbt,sad da mi roditelji skresaju u lice da sam naprimer ološ,ja bih poverovala u to i nanela sebi povrede. Tada kad se majka izdrala na mene,ispskala sam usta dezodoransom i pala u nesvest. Da,htela sam da umrem,više mi je svega bilo dosta! Svakodnevni pritisak u školi i preko telefona. Tek mi sad majka kaže da ne očekuje od mene da budem savršena. Ma jel? A šta je bilo ranije? Da su roditelji obratili više pažnje na mene i da su mi objasnili neke stvari bilo bi sve ok. Ali ne,oni su se raspravljali da li da odem u Beograd (kod majke) ili da ostanem ovde! Dosta toga sam na najteži način naučila. I to sama! Sve materijalne stvari koje imam (kompjuter,mp3,tv plazmu,dobru odeću,odlične ocene itd.) mi ništa ne znače! Više bi mi značilo da imam normalniji život,bez bezbotrebnih sekiranja! Ponekad mi više znači vreme provedeno u školi,tamo imam moje društvo sa kojima mogu da pričam o svemu i svačemu. Svi me gledaju kao samouverenu osobu koja ne odustaje... Osoba koja je samouverena se samopovređuje? Možda se tada ne bih samopovredila,ali imala sam pomisao da ništa ne vredim,da je greška što sam uopšte došla na ovaj svet,da sam nula... Stalno govorim kako bih volela da budem bolja osoba,a moje društvo i porodica mi na to odgovaraju: "Ne pričaj gluposti,dobra si,osećajna,znaš da saslušaš,korektna si...šta ćeš više?" Ni ja više ne znam šta ću! Ne znam zašto ponekad zapadam u tu crnu rupu koja se sastoji od negativnih misli o sebi. Danas mi je jedna drugarica rekla da se i ona ponaša u skladu sa njenim osećanjima i da tako i živi. Ali ja ne! Ja sam u školi vesela i vedra a u sobi sam potpuno druga osoba. Muzika i učenje mi odvlače pažnju od svega. Barem imam nešto da radim. A što se rezanja tiče,morala sam da obećam da to više neću raditi. Svejedno,šta imam od toga? Samo nerviram oca,a to je najmanje što mu treba.

Juče se sve iznenada desilo. Znači,pomislila sam da sanjam san u kojem se odigrava sledeća scena: Ivana i Jelena (bliznakinje) i Nina (pisala sam u jednom postu o njoj) dolaze kod mene da bi razgovarale sa mnom. Nakon toga se ispred moje zgrade okupimo njih tri,moje bff's Nataša,Anja i Klaudija i ja. Prvo se svađamo i raspravljamo,a ubrzo počinjemo da se smejemo toj situaciji. Ne zna se ko je šta rekao za ovu onu... I šta se dešava? Ponovo su bliznakinje i Nina drugarice sa mnom!!! Nas 7 smo sve razjasnile i izvinjavale se... I kad smo sve rešile otišle smo u "provod". Bio je još uvek dan. Obišle smo nekoliko zgrada i počele da se vozamo liftovima. U jednoj veoma lepoj zgradi nam se dopao lift,pa smo se vozale. Video nas je neki čovek i iskritikovao. Hah,nas je bilo baš briga. Anja,Jelena i Klaudija su izašle iz zgrade,a Nataša,Ivana,Nina i ja smo ostale da se vozimo u liftu. Nataša se prepala pa je celo vreme bila uz ogledalo i gledala u plafon lifta,a za to vreme je Nina pritiskala milion dugmadi...I ZAGLAVILE SMO SE!!!! Nataša je počela da plače,Nina da lupa nogom kako bi lift krenuo,Ivana je molila Boga da nas "spasi",a ja sam se kidala od smeha. Pritisla sam dugme za peti ili šeti sprat,ne znam tačno. I za divno čudo lift je krenuo. Ali završili smo na najvišem,osmom spratu!!! Dočekao nas je neki matorac koji je počeo da se dere: "Šta to radite?! Vozate se po liftu?!". Mi smislile da idemo na rođendan i da smo promašile sprat,ali matorac nam nije poverovao,pa nas je najurio. Nataša i ja smo k'o dva tornada krenule da silazimo niz stepenice. Izjurile smo iz zgrade,a Ivana i Nina su tek kasnije stigle,jer ih je matorac uhvatio. Mi nismo bile normalne! :-) Kad nam je dosadilo to jurcanje,razišle smo se i otišle kućama. Ja sam ionako imala čas engleskog. Kad sam završila,nazvala me je Jelena i rekla mi da dođem na novo šetalište da se malo družimo. Tamo su bili Ivana,Ivana B.,Marko i Andrija (svi oni uče sa mnom). Bilo je mnogo tinejdžera,a i naših poznanika. Zezali smo se do 22h. Tako je to... Ali kakav preokret! Nisam mogla da verujem. Heh... Ali znate šta mi je bilo najgore ovog jutra? Sinoć sam se dogovorila s Natašom da odem na trčanje,a posle trčanja da svratimo u IBON,pa da tamo doručkujemo. Ja se jutros probudila i videla na telefonu 7:55h! Dogovorila sam se s Najom, da se nađemo u 8h,pa sam krenula da se oblačim najbrže što sam mogla. Ali kada sam videla da je napolju KIŠA sve mi se srozalo! A baš smo planirale da se lepo provedemo... A bre,znala sam da će mi u inat pasti kiša! No dobro,drugi dan ćemo,šta sad da se radi... To jutro sam iskoristila za učenje. Podne sam provela "družeći se" s hemijom. Obnavljala sam sve i svašta i učila ovo novo gradivo. Eto šta znači biti budući takmičar,sve se mora znati... Ali ok,meni je hemija omiljen predmet,pa mi je zabavno. E,sad odbrojavam dane do iduće subote ili petka,jer idem u Delta City koji se otvorio u Podgorici. Tata je prekjuče bio tamo i kupio EXTRA jaknu. Nije skupa,kvalitetna je i baš mu super stoji. Ja sam skočila od sreće kad mi je tata saopštio da će me voditi u ŠOPING!!! Yeah,Yeah,Yeah,Yeah,Yeah!!!!! ŠOPIMG U DELTY CITY-ju!!!! Bila sam ja u Beogradskom Delta City-ju ali nisam ništa kupila,samo sam razgledala,mada i to je bilo extra. Super je to što u DC-ju prave normalnu toplu čokoladu :-) Ali kad pomislim na sav taj izbor: Terranova-imaju extra odeću,reebok,nike,addidas,asics...ma COOL! Ima da se našopingujem,hehehehehe :-)

P.S. E bilo bi super da tamo nađem one čuvene LOVE PINK trenerke itd. Tako su slatke i baš bih volela da imam jednu. Sigurno ih ima u DC-ju!

Znala sam...Uvek sam znala! Većina mog odelenja se nikad neće promeniti! Uvek će se družiti sa mnom kad im nešto treba,a vamo će se žaliti na moje ocene! Jednom rečju...OSTAVIĆE ME! Iskreno,malo mi je teško. Ne znam ni kako ću sutra zakoračit u školu! Jedino su Anja,Nataša i Nevena uz mene,niko više. Zašto me uvek mrze zbog mog uspeha? Zašto me mrze kada sam bolja od njih? ZAŠTO SU TAKO BOLESNO LJUBOMORNI NA MENE??????? Nisam im ništa skrivila!!! Jebeni kontrolni,pismeni i ocene! Važnije im je to nego ja! Sad da im umirem pred očima ne bi mi pomogli!!!! I dobro je što bliznakinjama-zlobnicama nisam oprostila! Moronke! Nek one uzmu knjigu i nek uče,umesto da se glupiraju i ponašaju kao "ribe" itd. Izgubiće oni brzo na ceni. A najgore je to što trpim psihičko maltretiranje jednog kretena iz mog odelenja. On mi je rođak!!!! Može on sad reći da sam rođena na Marsu i mnogi će poverovati u to. Besna sam...MA OGORČENA SAM! I opet se ponavlja ista priča kao od prošle godine: stalno će me nervirati i ogovarati...zbog svakog stresa ću padati u nesvest,izostajaću iz škole,samo da ih ne bih viđala... Ali imam Natašu,Anju i Nevenu. One me nikad neće ostaviti. Sad se setih šta mi moja sestrica od tetke uvek govori kada me vidi uplakanu i tužnu: "Nabaci osmeh na lice,zaboravi na probleme! Nemoj sad da dobiješ bore i podočnjake!". Uvek bi mi to rekla sa osmehom,srculence moje,nedostaje mi. Ne želim da mi osmi razred prođe u lošem sećanju. Ne želim!!! Ne mogu da verujem da sam ovako loše sreće! Ja,koja sam optimista ne dobijem što zaslužim,a ovi koji samo kukaju i histerišu dobijaju sve. Ali ok sam zar ne? Ok sam,ok sam...mogu se nositi sa svime!!! Imala sam i gore situacije od ovoga... Ne dotiče to mene toliko,nego bih volela da im uzvratim! Pogotovo bliznakinjama! Ako ja odlučim da im se osvetim onda su gotove! Moje odbrambeno oružje sam skoro stalno usmeravala protiv sebe,ali sada više nije tako. Sad kad sam iskanalisala svoj bes kroz ove reči,mogu samo da kažem da se bolje osećam. Ja znam da zaslužujem samo dobre stvari. Hej,pa ovi kreteni koji su mi okrenuli leđa mi uopšte nisu prijatelji! Ali doći će maca na vratanca,odnosno kad-tad će im trebati nešto od mene... Ali oni će već tada za mene biti stranci. Više ne opraštam,gotovo je! Dosta puta sam im opraštala ali ovo je sve prekrdašilo. Koji je ovo put da mi okrenu leđa zbog sitnice? MA MILIONITI BRE! Ali ne dam se ja...samo bih volela da im uzvratim,da im kažem ili uradim nešto zbog čega će zanemeti!!!

P.S. OSIM ŠTO STE SE "NAČITALI" OVOG "VEOMA INTERESANTNOG" POSTA,BAREM STE SAZNALI KAKVA SAM JA KAD SAM BESNA :-)

Nisam jutros otiša u školu,jer se nisam osećala dobro. Ova groznica mi još traje,a sinoć su mi presele sve one banane. Odvratno! Ali iskoristiću ovo jutro za učenje,šta drugo mogu? Mogu pre učenja da meditiram kako bih bila spremna za ovaj dan. Sad vidim kako mi je septembar brzo proleteo.Tako će proleteti oktobar,pa novembar,pa decembar,pa raspust... i zahvaljujući tom tempu ću završiti osmi brže nego što sam mislila. A onda ću morati da ubacim mozak u petu brzinu i odlučim šta je najbolje za mene: da upišem gimnaziju ovde ili da upišem gimnaziju negde drugde (ako iz inostranstva uzmu da me treniraju,pa da postanem još bolja plivačica). Uostalom,pošto po ceo dan razmišljam o svemu i svačem,neće mi biti teško da se odlučim kada dođe vreme odluke. Ali ima vremena za razmišljanje o budućnosti. Nego,ja sad moram u startu dići ocene na maksimum. Dobro mi je krenulo,već sam dobila 5 iz biologije. A i moram se malo pokrenuti. Već nedeljama ne izlazim iz kuće. Ne sećam se kad sam zadnji put otišla u šetnju sa drugaricom. Mada čula sam se juče sa Natašom. Dogovorile smo se da ćemo petak posle škole iskoristiti za šetnju. Prijalo bi mi da se malo prošetam i ispričam s Natašom. Mogla bih otići u Ibon (naše omiljeno mesto) sa njom. Ne sećam se ni kad sam zadnji put bila u Ibon-u Ovog leta sam išla u Ibon kad god bih se nalazila s Natašom. Ali imam osećaj kao da mi je petak taaaaaaaako daleko... A sutra se otvara Delta City u Podgorici. Neću ići na otvaranje,jer nemam vremena zbog škole. Možda ću otići u subotu. Tamo je izbor neograničen,a i sigurno će biti popusti,jer se tek otvorio. Bilo bi najboje da to iskoristim i obnovim moju garderobu za sezonu jesen/zima. Isprobala sam sve zimske stvari...I SVE MI VISI!!!!!! Ja sam se toliko stanjila od prošle zime! A i treba mi nova obuća...Ijao! Zima uskoro dolazi,nema više toplih dana,sad će ledaraaa!!!! U,čoveče, sad je 9:40! Idem ja da meditiram,pa da učim!!!!