Nekolike noći i nekoliko dana samo...pa kako bih rekla da ne zvuči odvratno...ma ok-povraćem!!! Uhhhh!!! Grozno! I još sam se razbolela... Sa prvog časa sam otišla,ma nisam ni trebala da idem u školu,sva sam mlitava! Ne,nije zbog ispitivanja,ja sam sve naučila. Ma nervira me to što sam u zadnje vreme bolešljiva,bjhfbfxhgdjhdjkshjfbnbhnmfhfdbfn...MA NEK SVE IDE U... polako,neću da ispaljujem rafale ružnih reči! Inače,propustila sam bežanje mog odelenja. Jbg,da sam bila u školi pobegla bih i ja sa njima i to sa zadnja dva časa tehničkog. Ostali su četvoro njih,sa kojima (kako sam saznala) niko iz odelenja ne želi da priča (jer nisu pobegli). Znala sam da su svi pomislili da sam otišla kući,jer kao nisam htela da bežim...ALO! Mene u ovom odelenju očigledno niko ne poznaje kao osobu!!!! Mene niko ni ne ceni u tom odelenju (pa,skoro niko),imaju najgore mišljenje o meni... I još sam čula da možda ostatak odelenja neće pričati čak ni sa mnom,baš zbog toga! Pazite,zbog toga što sam kući otišla! "Tako Izzy,samo ti njima pomaži,budi predobra prema njima...a na kraju će te oni zgnječiti,zgaziti..."-govorim sebi. Ma da sam znala da ću imati ovako loš "društveni status" u odelenju davno bih otišla u Beograd kod majke. Sad moram da istrpim i ovaj osmi razred! Zašto ja?! Čak poslednja godina u osnovnoj školi će mi ostati u ružnom sećanju i iz nje ću izaći sama,samcijata dok će ostatak odelenja biti zajedno. Bez mene. Kada sam nazvala Anju i pitala je kako im je bilo kad su pobegli ona mi je odgovorila." Extra,obožavam ih,biće mi žao kad se rastanemo...",a ja sam tada pomislila:"Normalno da vam je bilo extra kada ja nisam bila tu...". Onda sam se čula s Natašom. I ona mi je takođe rekla da im je bilo extra i da joj je ovo jedno od najboljih bežanja. -"Normalno,čim mene nema..."-pomislila sam. A još sam se više razočarala kad sam čula da moje odelenje neće ni da priča sa mnom...-"Normalno da tako misle,oni me mrze...preziru...radije bi me isterali iz odelenja..." prolazilo mi je kroz glavu. Znam da je moja bolešljivost svima preko glave,ali to nije povod da se ljute na mene. Evo,juče na muzičko mi se išlo u toalet. Pitala sam nastavnicu mogu li do toaleta,a jedan drug što je sedeo ispred mene je rekao: "Ajde,da ako ne crkneš više!". Ja sam se skamenila,nisam znala šta da kažem,a on se još i nasmejao. Otišla sam u toalet,povratila i neko vreme plakala. Tada sam počela da pomišljam kako mi u tom momentu mnogi iza leđa pričaju: "Konačno joj je neko rekao ono što zaslužuje...". Samo sam želela da nestanem,da vratim vreme na prvi razred,da sve krene ispočetka,ali na bolje. -"Zašto si se rađala...ne vrediš ništa na ovom svetu...ti si luzer...ne pripadaš ovde,niko te ne voli..."-prolazilo mi je kroz glavu dok sam bila u školskom kupatilu. Tada sam osetila potrebu za samopovređivanjem. Počela sam da se noktima grebem po predhodnim posekotinama,ne bih li stvorila barem malo krvi. Tako bih se olakšala,kaznila sebe. Onda bih se vratila u učionicu i niko ne bi predpostavljao da me tuga izjeda. Ali sam se zaustavila. Nisam htela da stvaram "pozorište" oko sebe. Vratila sam se u učionicu i nešto crtkala po notnoj svesci. Marija,drugarica iz odelenja me je pitala šta mi je. Nisam joj htela reći,jer ne želim da drugi znaju kako se osećam,a još manje za porodične probleme (koje sam počela da rešavam i verujte mi pao mi je kamen sa srca)

-"Marija,hvala što želiš da mi pomogbeš,ali ne želim da pričam o problemima."

-"Dobro,kako hoćeš,ali bilo bi ti mnogo lakše kad bi to podelila s nekim."

-"Možda..."

Da,bilo bi mi lakše...ma daj! Ako iko bude saznao kako se osećam,gotova sam. U svakom momentu se to može iskoristiti protiv mene! Najbolje je da se pravim da je sve uredu sa mnom. To sam počela da radim još od početka škole. Prošle godine sam gadno prolazila,jer sam se uvek poveravala nekom kada mi je bilo teško. I sad osećam potrebu da se samopovredim. Ovaj post mi služi da se iskalim,pa ću možda kasnije biti ok. Ni muzika mi ne pomaže,samo razmišljam o tim glupostima u odelenju i o tome kako bi bilo bolje da se nikad nisam ni rodila. Ponekad se zapitam zašto mi je toliko važno društvo? Zašto su mi oni važni,ma kakvi go da su? Možda mi nedostaje osoba od poverenja,osoba koja bi bila moj najbolji prijatelj,osoba sa kojom bih mnogo toga delila... Ova "samoća" me ubija... Sad sam još čvršće ubeđena da sam višak u odelenju,da me skoro niko ne voli,da se glume dobrotu prema meni... Anja i Nataša su dobre drugarice i ja ih volim. Ali njima ne treba osoba poput mene. Šta ću im ja? Samo im smetam. Znam da bi mnogi rekli da treba da se borim za svoje mesto u društvu,ali verujte mi,ja sam ga nikad nisam imala. Nije to iskreno prijateljstvo. Niko nije iskren prema meni,a pto se pravde tiče,nje nikad neće ni biti. Samo čekam te dane kada će početi da mi pristižu preteći sms-ovi ili poruke ljutnje (i to bezrazložne). Imam utisak kao da neko pokušava da mi kaže:"Ukapiraj već jednom,osuđena si da budeš SAMA! Niko te ne voli! Nauči da živiš s tim!!!". Ali ne mogu se pomiriti s tim! I ja sam društveno biće! Ni ja ne volim da stalno budem sama! Vidim da mi nije uzalud omiljena životinja vuk. Vuk-samotnjak. Takva sam i ja: Sva sam jadna. Spremna sam da se suočim sa svim nepravdama,ali i ja imam momente tuge i patetike. Zato mi ovaj blog i služi da se iskalim,barem malo. Evo još i drhtim od straha i tuge. Na ivici sam suza,ali ne dozvoljavam sebi da plačem. Osećam potrebu da otvorim sebi ranu i pustim krv da mi malo spere tugu. Možda se tada predomislim i stvorim okean krvi koji će sa mene oprati život i dati mi večni spokoj. Ali baš zbog toga neću to da uradim. Ne mogu da ostavim tatu,majku i mog papagaja. Kako će moja slatka ptičica Kiko da se navikne bez mene? Neće imati koga da budi svako jutro u 6:30h,neće imati koga da ga mazi (on mene najviše voli),da se igra s njim... A da samo mogu ostalima videti face... Da li bi im bilo žao što sam napustila ovaj svet ili bi se veselili što me više nema... Ne interesuje me više. Najbolje je da se povučem i izdržim osmi razred. Onda ću konačno moći da se odselim,upišem srednju i učestvujem na plivačkim takmičenjima...ako izdržim dotle. Samo pomišljam na samoubistvo. Ima li moj život smisla? Da li mene iko voli onako iskreno? Zašto sam ja uvek predmet đavoljih "eksperimenata"? Da li stvarno zaslužujem da budem vuk-samotnjak? Pokušavam da ne mislim na sve to,ali nešto me vuče ka tome. Da i znam šta me vuče: ta pomisao da NE VREDIM NIŠTA i da sam ja najveća greška.