Prošli četvrtak mi se sastojao od suza,kritika i rana. Prvo-tata me je bez razloga kritikovao,drugo-žiletom sam skoro okasapila levu ruku,a treće-plakala sam ceo dan. A još kad je tata saznao da sam se rezala,poludeo je i počeo da se dere na mene,znate ono: "Radije bih da si mene zaklala nego sebe!"... Ma daj bre! Koga je uopšte briga za mene? Što se više udaljavam od oca, on je sve nervozniji. Hej,pa nisam ja ceo njegov život,ne može večno da mi poklanja pažnju! Ne znam zašto imam utisak da su se i otac i majka razočarali u mene... Tata je ok,ali majka je potpuno drugi slučaj. Ona očekuje od mene potpuno savršenstvo!!! Kad sam prvi put,odnosno prošle godine,dobila dvojku pobesnela je i svašta mi napričala. A jbt,sad da mi roditelji skresaju u lice da sam naprimer ološ,ja bih poverovala u to i nanela sebi povrede. Tada kad se majka izdrala na mene,ispskala sam usta dezodoransom i pala u nesvest. Da,htela sam da umrem,više mi je svega bilo dosta! Svakodnevni pritisak u školi i preko telefona. Tek mi sad majka kaže da ne očekuje od mene da budem savršena. Ma jel? A šta je bilo ranije? Da su roditelji obratili više pažnje na mene i da su mi objasnili neke stvari bilo bi sve ok. Ali ne,oni su se raspravljali da li da odem u Beograd (kod majke) ili da ostanem ovde! Dosta toga sam na najteži način naučila. I to sama! Sve materijalne stvari koje imam (kompjuter,mp3,tv plazmu,dobru odeću,odlične ocene itd.) mi ništa ne znače! Više bi mi značilo da imam normalniji život,bez bezbotrebnih sekiranja! Ponekad mi više znači vreme provedeno u školi,tamo imam moje društvo sa kojima mogu da pričam o svemu i svačemu. Svi me gledaju kao samouverenu osobu koja ne odustaje... Osoba koja je samouverena se samopovređuje? Možda se tada ne bih samopovredila,ali imala sam pomisao da ništa ne vredim,da je greška što sam uopšte došla na ovaj svet,da sam nula... Stalno govorim kako bih volela da budem bolja osoba,a moje društvo i porodica mi na to odgovaraju: "Ne pričaj gluposti,dobra si,osećajna,znaš da saslušaš,korektna si...šta ćeš više?" Ni ja više ne znam šta ću! Ne znam zašto ponekad zapadam u tu crnu rupu koja se sastoji od negativnih misli o sebi. Danas mi je jedna drugarica rekla da se i ona ponaša u skladu sa njenim osećanjima i da tako i živi. Ali ja ne! Ja sam u školi vesela i vedra a u sobi sam potpuno druga osoba. Muzika i učenje mi odvlače pažnju od svega. Barem imam nešto da radim. A što se rezanja tiče,morala sam da obećam da to više neću raditi. Svejedno,šta imam od toga? Samo nerviram oca,a to je najmanje što mu treba.