Pre nekoliko dana sam se vratila iz Kotora. Opet sam dominirala osvojivši prvo mesto na 100m kraul. Takođe sam osvojila drugo mesto u ekipnom takmičenju,odnosno štafeti na 4x100 kraul. Nisu mi se tih 7 dana svodila samo na treniranje,bilo je tu mnogo toga... Ali evo počeću od početka...

Tog jutra kada smo trebali da putujemo,bila sam presrećna. A kako i ne bi kada sam znala da ćemo se u Kotoru dobro zezati,zavitlavati,družiti,zabavljati... Išla sam kolima sa mojim ocem,sestrom i drugaricom,pošto u kombiju nije bilo mesta za sve plivače. Kao i obično nabila sam slušalice u uši,uklučila mp3 i slušala muziku,jer ja to uvek radim kada putujem.

Dok sam slušala muziku i gledala u prozor razmišljala sam o tome kako vreme brzo "leti". Rekoh sebi: "Ah,znam i sama da ću za 7 dana plakati što je plivanje završeno za ovu sezonu i što se neko vreme neću gledati sa društvom, možda čak do idućeg leta ili proleća (ako nam se bazen ponovo otvori)." Možda ovo zvuči izlizano i "otrcano" ali tako je. Od predprošle godine mi se dešava da budem tužna svaki put kada se vratimo sa takmičenja. Tada poželim da imam vremeplov kako bih vratila vreme na početak leta ili barem na početak puta pa de se tih nezaboravnih 7 dana u Kotoru ponove.

Svako jutro smo ustajali u 7 ujutru kako bismo išli na doručak. Posle bismo imali trening,pa ručak,pa odmor,pa opet trening,pa večeru... PA NAM JE POSLE SVEGA TOGA OSTAJALO ČITAVO VEČE NA RASPOLAGANJU!!! :-) Išli smo u Stari Grad od 20h do 22h. Posle 22h smo se svi okupljali kod jedne trafike ispred Starog Grada i pričali,zezali se...bilo nam je fenomenalno.

Imam mnogo fotografija iz Kotora,po ceo dan ih gledam...dobro,ne baš po ceo dan ali ih uglavnom stalno gledam,zumiram itd. kada radim nešto na kompjuteru.

U istom tom odmaralištu su bili i Rusi! Oni su vaterpolisti,pa su čak iz Moskve došli da treniraju i istovremeno letuju u Kotor. Moje su godište,a ima i onih koji su 93 i 92. Dopala sam se tim Rusima,a i upoznala sam se sa jednim. Na prvi pogled me nije privlačio,niti me je zanimao sve do dana kada smo se upoznali a to se desilo ovako: izašla sam iz odmarališta i krenula ka klupi da sednem jer mi je bilo dosadno u sobi. Ja da se okrenem,kad eto njega,sedi on na klupi do mene. On mi se na ruskom javio,kao i ja njemu (ja učim ruski u školi). Ustala sam i sela do njega,pa sam ga pitala kako se zove itd. I tako je počeo naš razgovor. Ispitao me je sve živo. Začudila sam se kad mi je rekao da i on ima 14 godina,baš kao i ja! A ja sam posmatrajući ga mislila da ima oko 16 god. Dobro sam ga odmerila i fizički i psihički. Dečko je super građen. To nije ništa novo,jer sam ga stalno na treningu viđala u kupaćem. Hehe,dobra stvar je bila što smo u istom terminu i Rusi i mi imali treninge,kao da mi je neko ispunio želju :-) Nekako je bled u lice i plavušan je. Iskreno kosa mu je skoro bela,bledo-plava... Ali kakve su mu oči...plave...predivne...bila sam očarana. Najviše me je privukao njegov način razgovaranja,njegov glas... Iako sam ga tek tada upoznala procenila sam da je fin. Ne znam šta me je tačno privuklo ka njemu,te ga nisam izbijala iz glave. Dopao mi se,ali nisam bila zaljubljena. Ih,tek sam se ja zaljubila u drugog Rusa koji extra izgleda. On je tip dečka koji mi se dopada: zamišljen i ozbiljan pogled,sportista... Da nagovestim da je i on plavušan,ali ne u potpunosti. Videlo se da je kosa počela malo da mu tamni pa je dobio "pramenove" :-) Ali nisam saznala kako se zove,što me je rastužilo. Jedino što sam znala je da su se on i nekoliko Rusa interesovali i raspitivali za mene. Svi su bili plavušani. Jedan od njih me je pratio skoro do moje sobe i stalno mi upućivao poglede i ponekad osmehe,drugi mi je nešto na ruskom dobacivao i išao na ona mesta u Starom Gradu na koja sam izlazila i šetala sa drugaricama-plivačicama. Pratio me je svuda,dok mu nije (hvala Bogu) dosadilo,pa se ranije vraćao u hotel. Treći Rus je jednom sišao s nekim drugom na veliku terasu na kojoj sam sama sedela. Javio mi se,ali se nismo upoznali. Jedva sam čula šta je pričao s tim drugom jer je šaputao,pa sam ukapirala da su se krili. Čak su se šunjali. Da ih je njihov trener našao,kuku njima! Kada sam se vratila sa takmičenja srela sam tog Rusa kojeg sam upoznala i saopštila mu da sam osvojila prvo mesto. On mi je čestitao i krenuo ka stepenicama,jer su on i ostali Rusi bili na trećem a mi na drugom spratu. Videla sam da je sa njim bio i taj kovrdžavi plavušan koji me je pratio u Starom Gradu,ali sam ipak skupila hrabrost i rekla: "Hej Nik!". Taj Rus se zove Nik (pravo ime mu je Nikita,ali ga zovu Nik). Pitala sam ga ima li možda e-mail a on mi je rekao da nema. Posle toga mi je rekao nešto na ruskom,što nisam najbolje razumela. Dodao je : "Panjimaješ?" (u prevodu: "Razumeš?). Ja sam rekla da razumem,nisam htela da mi prevodi i objašnjava na stotinu jada šta je rekao. Ne zbog toga što sam mislila da bih ispala glupa pred njim kada bi video da ga ne razumem nego zbog toga što mi je sve bilo jasno. Možda me je slagao,ali nema veze. Bila sam tužna zbog pomisli da se nikad više nećemo videti. Ako Bog da,ti Rusi će iduće godine doći u Kotor u isto to odmaralište (a u koje bi drugo) i biće tu kada i mi budemo dolazili. Mada sumnjam...ali kako se kaže: "Svet je mali." Mada nisam sigurna iako kažu da se čuda dešavaju,a ja sve manje verujem u čuda. Ipak ostala mi je uspomena na njih: dok su oni sedeli na tribinama i gledali juniorsku vaterpolo utakmicu ja sam ih krišom uslikala telefonom. Svi su na fotki,i Nik i taj što mi se dopao (ne mogu da prestanem da mislim na njega!!!!!). Znam šta bi mi mnogi rekli: "Ma hej zaboravićeš ga uskoro!",ali mi moje "drugo ja" govori "Videćeš ga iduće godine i ako ga sada zaboraviš osećanja će se vratiti čim ga ugledaš!". Ta "teorija" je tačna. Prošle godine mi se sviđao ON odnosno Filip (nakanila sam se da mu otkrijem ime jer ionako mi se više ne sviđa),pa sam ga zaboravila,odnosno nije mi se više sviđao. Ali kada smo se na početku raspusta sreli na treningu ponovo sam osetila leptiriće u stomaku itd. Znam da sam vas zbunila svim ovim,ali šta ću? U glavi mi je pravi haos,amorova strela me je pogodila kao grom iz vedra neba! Još na početku raspusta sam pročitala u časopisu letnji horoskop u kojem mi je bilo prognozirano letnje zaljubljivanje itd. Po treći ili četvrti put u životu mi je horoskop tačan.   

 Znate li šta mi je najteže palo? Pakovanje kofera! Te noći kada smo se ostali plivači i ja vratili iz Herceg Novog sa takmičenja nisam htela da idem na Bokešku noć. Ali ajde,ipak sam otišla. Svima nam je bilo extra,a najbolji deo je bio vatromet koji je usledio nakon kolone barki i vodenog šoua. Čim sam došla u hotel krenula sam da pakujem kofer. Čim sam se konačno spakovala uzela sam "Nektar antistres2" sok,izašla na terasu i pila ga. Iznad je bila jedna manja terasa na kojoj su Rusi dolazili. Tamo je bio i onaj koji mi se dopada. Neko vreme je gledao u mene,a onda ga je jedan od ovih plavušana kojima sam se sviđala odvukao do ostatka društva. Htela sam da mu kažem: "Kretenčino ostavi mi ga,da ga vidim poslednji put,sutra idem!!!!" Ali džaba! Ne bi me ni razumeo,a i svejedno nisam imala snage da vičem. Idući dan sam ga ponovo sa terase videla kako sedi na klupi sa ostalim Rusima i čeka trenera. I ja sam sedela sa mojom grupom i čekala trenera,odnosno mog oca da nam kaže kad treba da iznesemo kofere,odnosno kad treba da se vratimo kući. Za razliku od mene ON se nije vraćao kući,nego je kao i svaki dan išao na trening. Kada je krenuo još jednom smo razmenili pogled. Eto to nam je bio "rastanak". Sa Nikom nisam imala ni prilike da se pozdravim. A tom rusu koji mi se dopada ne znam ime,kao što rekoh. Ali imam njegovu sliku,pa ću ga se sećati po fizičkom izgledu,a molim Boga da se ponovo sretnemo iduće godine!!!!!

I šta više da kažem osim da mi je bilo neobično kada sam došla kući. Zatim mi je 3 dana kasnije (odnosno juče) otišla sestra. Sada odbrojavam dane do škole i mislim :"Čoveče,kako mi je raspust brzo prošao!".