Pročitao sam na jednom blogu nešto o Jehovinim svedocima, i o tome kako su oni sekta. Nisam pristalica istih, ali ni ostalih. Neko će verovatno reći „ on je nevernik!“, upre će prst na mene i zasuti rečima istine koje je pročitao u svetim knjigama. Reći će da sam ne čist, zlo i ko zna šta još, možda neko ko želi da sruši Veru.

Po mome mišljenju, Vera je nešto što sami izgrađujemo u svom srcu, Ona je hram u našem srcu. Koliko smo ga jakog izgradili, i da li je moguće srušiti takav hram? Ne Ljudi, niko nam ga ne može srušiti jer njega štiti Ljubav. A ljubav u meni je mekana i nežna poput perija, ali silna da joj ništa nemože ni prići, a kamoli srušiti.

Ko god da je čitao Novi Zavet, ali stvarno čitao, mogao je primetiti da tu nije sve ispričano. Ja sam od svega toga nazreo samo tračak Isusovog pričanja, samo tračak istine. Neko je sakrio suštinu tog Učenja. Ali meni ne pije vodu izgovor „ ključ postoji, a on je namenjen samo odabranima “. Zar Isus nije dostigao viši stupanj svesti i zar to nije ono što je hteo da nam podari, da podeli sa celim svetom?

Ko je to sprečio? I šta samo od toga mi smemo da znamo? Jako malo. Jer šta onda ostaje odabranima? Niko da njima gospodare, manipulišu i ubijaju dušu.

Nisu li naše crkve odabrale koji tekstovi smeju biti u javnosti, a koji ne? Nisam primetio u Novom Zavetu Hristovo Jevanđelje, niti Marije Magdalene.

Ne zanima me, toliko, ko je to sklonio od naših očiju već Zašto?

 Ja moj hram čuvam u srcu i sledim onaj put koji se jedva nazire u tim redovima koje možemo čitati i nadam se. Jednog dana će svi Ljudi videti svoju snagu u slozi, oteraće one koji sebe nazivaju prorocima i svoju pohlepu kriju iza Vere. Jednog dana ćemo shvatiti da Verski ratovi ne postoje, to je nebuloza za mene. Ratovi postoje samo iz koristoljubljivih razloga, pohlepe i zavisti. Jednog dana će ljudska svest dostići taj Viši Nivo, a onda...