Jedan pogled kroz prozor i postaje mi jasno zašto se ovako osećam. Gusti sumorni oblaci boje nebo u sivo i stvaraju u meni osećaj sete. Kao da me pritiskaju, zatvaraju, ma ubijaju svaku želju u meni. Šta sada, kada nema ni trunke volje u meni, šta raditi.

 U pozadini iz zvučnika teško klize zvuci nekog još sumornijeg Jazz-a, da bi budili još veći osećaj umora u meni, umora od života. Ali ja neću pokleknuti, izboriću se sa ovim danom, na sebi svojstven način. Pisaću o jednom prolećnom danu, o onom prvom nakon teških i tmurnih zimskih dana. Oteraću tugu i setu od mene pišući o toj lepoti života, lepoti zvanoj Proleće.

 Za početak promenimo naslov u neki vedriji, u neki koji će u nama probuditi volju. Ne treba biti nežan poput cveta, jer ovo je moj mali rat protiv tmurnog dana i sete u mom srcu. Neću vas više gnjaviti svojim stanjem, evo došao mi je naslov, možda je malo grublji, ali će biti savršen za moju borbu. Malo je teško u ovom momentu pisati o nečemu totalno suprotnom od osećanja koje me je obuzelo, ja ga moram oterati. Teško je početi, ali šta je tu je.

  Big Bang

Rano sam se probudio. Probudio me je cvrkut Veselih ptica koje su veselo pozdravljale prvi lepi i topli dan. Nisam želeo razmicati zavese da vidim kako taj dan izgleda. Želeo sam da izadjem napolje, želeo sam da to prvo osetim na sebi. Ustao sam iz kreveta, obukao laganu majcu i letnje pantalone, jer ovakav dan ne zaslužuje ništa drugo no pozdrav kako mu dolikuje. Sklopio sam oči, otvorio vrata i zakoračio u dvorište.

 Sunce me zapljusnulo svojom nežnom toplinom, još nisam otvarao oči. Prvo sam pažljivo oslušnuo lepršave zvuke koji su me okruživali. Čuo se let razgaljenih ptica. Čuli su se insekti kako zuje sa jednog na drugi kraj, a tada nam insekti uopšte ne smetaju. Tada se svi zajedno radujemo. Ptice su cvrkutale, i svoju pesmu nesebično poklonile ovom danu.

Platiše, saberite se i prorazmislite o svojim postupcima. Doći će dan, a tog dana siromašni dobijaju svoju zemlju nazad.

Pročitao sam na jednom blogu nešto o Jehovinim svedocima, i o tome kako su oni sekta. Nisam pristalica istih, ali ni ostalih. Neko će verovatno reći „ on je nevernik!“, upre će prst na mene i zasuti rečima istine koje je pročitao u svetim knjigama. Reći će da sam ne čist, zlo i ko zna šta još, možda neko ko želi da sruši Veru.

Po mome mišljenju, Vera je nešto što sami izgrađujemo u svom srcu, Ona je hram u našem srcu. Koliko smo ga jakog izgradili, i da li je moguće srušiti takav hram? Ne Ljudi, niko nam ga ne može srušiti jer njega štiti Ljubav. A ljubav u meni je mekana i nežna poput perija, ali silna da joj ništa nemože ni prići, a kamoli srušiti.

Ko god da je čitao Novi Zavet, ali stvarno čitao, mogao je primetiti da tu nije sve ispričano. Ja sam od svega toga nazreo samo tračak Isusovog pričanja, samo tračak istine. Neko je sakrio suštinu tog Učenja. Ali meni ne pije vodu izgovor „ ključ postoji, a on je namenjen samo odabranima “. Zar Isus nije dostigao viši stupanj svesti i zar to nije ono što je hteo da nam podari, da podeli sa celim svetom?

Ko je to sprečio? I šta samo od toga mi smemo da znamo? Jako malo. Jer šta onda ostaje odabranima? Niko da njima gospodare, manipulišu i ubijaju dušu.

Nisu li naše crkve odabrale koji tekstovi smeju biti u javnosti, a koji ne? Nisam primetio u Novom Zavetu Hristovo Jevanđelje, niti Marije Magdalene.

Ne zanima me, toliko, ko je to sklonio od naših očiju već Zašto?

 Ja moj hram čuvam u srcu i sledim onaj put koji se jedva nazire u tim redovima koje možemo čitati i nadam se. Jednog dana će svi Ljudi videti svoju snagu u slozi, oteraće one koji sebe nazivaju prorocima i svoju pohlepu kriju iza Vere. Jednog dana ćemo shvatiti da Verski ratovi ne postoje, to je nebuloza za mene. Ratovi postoje samo iz koristoljubljivih razloga, pohlepe i zavisti. Jednog dana će ljudska svest dostići taj Viši Nivo, a onda...