Evo, naslikao sam naše drveće draga moja, i travu, i potočić.
Ustvari, ovo je već peti pokušaj da oživim ono proleće i hteo sam i ptice one, i vetar, i tvoju šarenu suknjicu, i onu staricu što nas je videla i nasmešila nam se i dala one rumene jabuke. A hteo sam da naslikam i tebe kako skakućeš okolo i igraš se sa onim leptirićima i kako se okrećeš, a tvoja suknjica sa volančićima, pravi slatke krugove kao ringišpil za cvetiće i leprša. Ali, kada sam otišao tamo prošlog leta, posle toliko vremena, ničeg više nije bilo, čak ni leptirića. Samo je jedan gavran čučao na grani i ćutao-gledao me. E, njega nisam hteo da slikam, jer mi narušava sklad i ne umem da napravim valere, kojima bih ga uklopio u našu priču, u ovaj mir! Zato sam naslikao samo ovaj potočić i naše drveće, i našu travu, i sećanje urezano u koru, u stablo, negde duboko. Samo ti ćeš prepoznati to i znati šta sam hteo da kažem slikajući mir-naš mir. Verujem da je i tvoje sećanje još uvek sveže i preliveno blagom setom, kao i moje.
Nisam još naslikao one noći i zvezde i mesečinu i naše snove ali i to ću jednom – obećavam.
