Dugo me nije bilo na ovim prostorima, ali pretpostavljam da se nikada dugo nisam ni zadržavao ovde, već bio tu neki usputni stranac za kojeg teško da je neko i pomislio "Hej, pa gde je ovaj čovek nestao?"
Elem, razlozi su mnogi - od mrzi me da piskaram, preko privatnog života do poslovnog... oooo daaaaa...
A otkud ja baš sada ovde (možda će se neko i zapitati)?
Znate, koliko god da nisam voleo fiziku tokom svoga školovanja, oduvek sam poštovao postulat akcije i reakcije. Iz razloga kojeg ne bih prosuo ovde po blogu, iz jedne energične akcije koja me pogurala, i te kako jeste - misao za mišlju, kilometar za kilometrom i evo me.
Sve ovo seže dublje i jače od teksta koji čitaš upravo, ali nikada nisam želeo da krasim svoje reči i svoje misli, oduvek samo iskreno i verujem da i osećaš to dok ti oči prelaze grozničavo po redovima teksta očekujući epilog. Kao što se i ja mrštim dok ovo pišem, smaraju te toliki uvodi jer u stvari jedino što iščekuješ u toj svoj groznici jeste upravo KRAJ.
OK, da malo sažmem i ubrzam stvari jer tvoje srce ili sve jače i jače udara ili ti se oči sklapaju (valjda zavisi ko kako doživljava svo ovo plavetnilo na svom monitoru).
E pa da zagrebemo malo dublje u dermis...
Nekada mi se činilo zaista da sam imao neverovatne sreće u životu...relativno lepo detinjstvo, uslove stvorene i da budem obučen i sit i da se školujem... Da se zaposlim u struci pre diplomiranja, prekrasnu devojku pored sebe... Pa šta čoveku ne da mira pored svega toga? Uobrazilja da može više i bolje, nečija sujeta, tračevi, spletkarenja, lažna prijateljstva, ambicija, želja za usavršavanjem? Verovatno sam nešto i izostavio, ali ne mogu da opterećujem tok misli glupostima jer su i ovako poprilično haotične. Samo jedna misao mi je sveprisutna i konstantno se povlači po glavi, ali o tome možda kasnije. Iz mnogo razloga, a da mi sada nijedan ne deluje dovoljno jak i ubedljiv, jednoga dana otišao sam trbuhom za kruhom. Napustio jedno lepo i toplo gnezdašce i završio u jednom doduše većem, ali mnogo hladnijem i dosta sivljem. Možda je tako moralo, možda i nije, uvek je lako pametovati posle nekog događaja ili čak i čitavog niza. I drobilica je krenula da radi...
Isprva nisam ni shvatao šta se dešava i čemu sve to vodi. Nove obaveze, još novih obaveza i još novih obaveza i neeeeeeeeeeeeeeeeee, neću toliko obaveza...aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa........
Ali je kasno...
Dobro ste zahvaćeni i drobilica polako uvlači čitavog tebe, a uhvatila je samo krajičak tvog rukava prvo i sve više i više i više...
Jednog trenutka kao da više ništa nije postojalo osim posla, obaveza, targeta... Retki su trenuci bili kada sam imao vremena da budem iskreno srećan, a i u tim trenucima je glava radila 2000000 na sat - mora postojati neko rešenje, mora postojati neko rešenje.... i postojalo je sada vidim, veoma skupo, ali ni izbliza toliko skupo kao cena koju sada plaćam.
Život je prepun ironije, toliko da se prosto zapitaš ponekad koja mu je granica, dokle može da tera svoje i ko će duže izdržati: Ti ili život?
I već dosta dugo pokušavam da izvalim dosta toga u ovo plavetnilo, ali glupa tehnika redovno zakazuje kad mi je najpotrebnija (ne bi me čudilo da upravo sada nestane struje ili crkne mi grafika ili ko zna šta). Sada sam u svom gnezdu, onom prvom, ali ni izbliza toliko toplom i lepom jer nekako je sve bledelo samnom, ali nisam video, nisam želeo da vidim, nisam mogao da vidim. Život mi je postao posao, veza mi je postala posao, porodica mi je postala posao, a retki su bili trenuci kada sam bio svoj, onakav kakvog su me znali Ona, porodica i prijatelji. Konstantno u grču i dosta dugo bez pravog odmora postajalo je jasno da se krug ljudi oko mene sužava. Ipak, nadao sam se, imao vere i nade da me neki nikada neće napustiti, da će biti tu i kada bude najteže, istrpeti moja s(t)(r)anja kao i ja njihova i da je suđeno da se borimo rame uz rame do pobede.
Ironija života je da konačno kada su se stvorili uslovi da se vrate boje u moj život, da pobegnem iz sivila i da se vrati nekadašnji sjaj, da posle mnogo lutanja i grozničave potrage za rešenjem, ostanem usamljen u svojoj borbi. Konačno se isplatila ta žrtva u vidu sopstvenog mesa i krvi prineta tom zlokobnom bogu posla i konačno sam krenuo da popuštam gas i dodajem ga na drugim stazama, vremenom zapuštenim zbog sopstvene gluposti, ali na drugoj stazi nije bilo nikoga i turirao sam u prazno visoke obrtaje u crvenoj zoni.
I šta sada?
Šta kada vas prošlost ošamari ponovo, a imali ste neslućene vizije budućnosti?
Pa ništa dobri moj čoveče! Znam da si definitivno očekivao(la) epilog i do ti sada srce ili ludački udara ili si već zaspao...
Definitivno ne znam šta ću, ali znam da će u mom sledećem CV-ju između ostalog ispred mog imena pisati: " IDIOT".
E sada je KRAJ...
Elem, razlozi su mnogi - od mrzi me da piskaram, preko privatnog života do poslovnog... oooo daaaaa...
A otkud ja baš sada ovde (možda će se neko i zapitati)?
Znate, koliko god da nisam voleo fiziku tokom svoga školovanja, oduvek sam poštovao postulat akcije i reakcije. Iz razloga kojeg ne bih prosuo ovde po blogu, iz jedne energične akcije koja me pogurala, i te kako jeste - misao za mišlju, kilometar za kilometrom i evo me.
Sve ovo seže dublje i jače od teksta koji čitaš upravo, ali nikada nisam želeo da krasim svoje reči i svoje misli, oduvek samo iskreno i verujem da i osećaš to dok ti oči prelaze grozničavo po redovima teksta očekujući epilog. Kao što se i ja mrštim dok ovo pišem, smaraju te toliki uvodi jer u stvari jedino što iščekuješ u toj svoj groznici jeste upravo KRAJ.
OK, da malo sažmem i ubrzam stvari jer tvoje srce ili sve jače i jače udara ili ti se oči sklapaju (valjda zavisi ko kako doživljava svo ovo plavetnilo na svom monitoru).
E pa da zagrebemo malo dublje u dermis...
Nekada mi se činilo zaista da sam imao neverovatne sreće u životu...relativno lepo detinjstvo, uslove stvorene i da budem obučen i sit i da se školujem... Da se zaposlim u struci pre diplomiranja, prekrasnu devojku pored sebe... Pa šta čoveku ne da mira pored svega toga? Uobrazilja da može više i bolje, nečija sujeta, tračevi, spletkarenja, lažna prijateljstva, ambicija, želja za usavršavanjem? Verovatno sam nešto i izostavio, ali ne mogu da opterećujem tok misli glupostima jer su i ovako poprilično haotične. Samo jedna misao mi je sveprisutna i konstantno se povlači po glavi, ali o tome možda kasnije. Iz mnogo razloga, a da mi sada nijedan ne deluje dovoljno jak i ubedljiv, jednoga dana otišao sam trbuhom za kruhom. Napustio jedno lepo i toplo gnezdašce i završio u jednom doduše većem, ali mnogo hladnijem i dosta sivljem. Možda je tako moralo, možda i nije, uvek je lako pametovati posle nekog događaja ili čak i čitavog niza. I drobilica je krenula da radi...
Isprva nisam ni shvatao šta se dešava i čemu sve to vodi. Nove obaveze, još novih obaveza i još novih obaveza i neeeeeeeeeeeeeeeeee, neću toliko obaveza...aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa........
Ali je kasno...
Dobro ste zahvaćeni i drobilica polako uvlači čitavog tebe, a uhvatila je samo krajičak tvog rukava prvo i sve više i više i više...
Jednog trenutka kao da više ništa nije postojalo osim posla, obaveza, targeta... Retki su trenuci bili kada sam imao vremena da budem iskreno srećan, a i u tim trenucima je glava radila 2000000 na sat - mora postojati neko rešenje, mora postojati neko rešenje.... i postojalo je sada vidim, veoma skupo, ali ni izbliza toliko skupo kao cena koju sada plaćam.
Život je prepun ironije, toliko da se prosto zapitaš ponekad koja mu je granica, dokle može da tera svoje i ko će duže izdržati: Ti ili život?
I već dosta dugo pokušavam da izvalim dosta toga u ovo plavetnilo, ali glupa tehnika redovno zakazuje kad mi je najpotrebnija (ne bi me čudilo da upravo sada nestane struje ili crkne mi grafika ili ko zna šta). Sada sam u svom gnezdu, onom prvom, ali ni izbliza toliko toplom i lepom jer nekako je sve bledelo samnom, ali nisam video, nisam želeo da vidim, nisam mogao da vidim. Život mi je postao posao, veza mi je postala posao, porodica mi je postala posao, a retki su bili trenuci kada sam bio svoj, onakav kakvog su me znali Ona, porodica i prijatelji. Konstantno u grču i dosta dugo bez pravog odmora postajalo je jasno da se krug ljudi oko mene sužava. Ipak, nadao sam se, imao vere i nade da me neki nikada neće napustiti, da će biti tu i kada bude najteže, istrpeti moja s(t)(r)anja kao i ja njihova i da je suđeno da se borimo rame uz rame do pobede.
Ironija života je da konačno kada su se stvorili uslovi da se vrate boje u moj život, da pobegnem iz sivila i da se vrati nekadašnji sjaj, da posle mnogo lutanja i grozničave potrage za rešenjem, ostanem usamljen u svojoj borbi. Konačno se isplatila ta žrtva u vidu sopstvenog mesa i krvi prineta tom zlokobnom bogu posla i konačno sam krenuo da popuštam gas i dodajem ga na drugim stazama, vremenom zapuštenim zbog sopstvene gluposti, ali na drugoj stazi nije bilo nikoga i turirao sam u prazno visoke obrtaje u crvenoj zoni.
I šta sada?
Šta kada vas prošlost ošamari ponovo, a imali ste neslućene vizije budućnosti?
Pa ništa dobri moj čoveče! Znam da si definitivno očekivao(la) epilog i do ti sada srce ili ludački udara ili si već zaspao...
Definitivno ne znam šta ću, ali znam da će u mom sledećem CV-ju između ostalog ispred mog imena pisati: " IDIOT".
E sada je KRAJ...
Pošalji komentar
Komentari:Dobro vece Niche,
pa sto ne rece da si loan officer :))
mada mozada sam i pogresio, ali imas sve simptome kje oni imaju.
Pozdravljam te
pa sto ne rece da si loan officer :))
mada mozada sam i pogresio, ali imas sve simptome kje oni imaju.
Pozdravljam te
A pogresio si Blamko, sta da ti kazem sto se tice profesije moje, ali da, imam drugare koji rade na tim pozicijama... slicna stvar pretpostavljam...
Pozdrav i tebi!
Izmenio DrNickRiviera dana 6/9/2008 u 15h58
Pozdrav i tebi!
Izmenio DrNickRiviera dana 6/9/2008 u 15h58
Poslao
DrNickRiviera
u 15h57, 6/9/2008 | Link | |