Неко би рекао како је кнез у неким важним тренуцима био смотан (један од тих тренутака је и окупљање ’аристократије’ код породице Јепанчин када је он требао да се представи у најбољем светлу). Рецимо да је чињеница да је кнез имао велику трему када је постојао притисак да не сме да уради нешто лоше, али који нормалан човек па нема трему? Друга ствар - био је изузетно болестан у младости (може се рећи да је тада због честих напада био скоро као идиот, али бих се ја ипак тешко усудила да идиотом назовем некога ко се тако добро сећа те исте младости) и осим тога издвојен и од Русије и од народа, у туђој земљи са непознатим људима, а онда је одједном ’бубнуо’ поново у свет и наравно да је за тако крхко биће (које је још увек боловало од епилепсије) то био исувише велики стрес и да није могао адекватно да одреагује сваки пут.
Неко би му највише замерио то што је у моменту између Аглаје (коју је волео свим срцем) и Настасје Филиповне (коју је сажаљевао свим срцем и бојао се за њено здравље и живот) одабрао Настасју. Али биће да се преварио онај ко га осуђује за тај потез, јер он није бирао (и овде се мора рећи да је сувише је велики, изразићу се преслободно, безобразлук терати њега да бира у таквом тренутку и у таквој ситуацији) него је само покушао у делићу секунде Аглаји да укаже на лоше здравствено стање Настасје, али већ у следећем моменту када је Аглаја потрчала даље и он је потрчао за њом и БАМ!!! Настасја му пада у наручје скоро онесвешћена а Аглаја, одлази заувек.
Када је неко тешко болестан или поред себе дуго има болесну особу онда је он више него други људи осетљив на било какве знаке болести код других људи, а та је осетљивост још већа код човека који је већ природно суоесећајно биће. Када се с тог аспекта гледа на Мишкинову реакцију јасно је као дан да то није поступак идиота већ нормалног и уплашеног, а пре свега доброг човека који брине за друге. Бринући за друге спреман је да се одрекне и своје среће.
С обзиром да сам, чини ми се, највећу замерку и евентуалну тезу да је Мишкин био идиот рационално објаснила и доказала да он то није остаје дакле да кажемо, главни јунак ове приче је неоправдано добио епитет идиота, а он је само добри епилептичар који је дуго био одсечен од света и који се повремено не сналази добро у друштву.
На крају романа неколико личности изводе своје закључке о томе ко је кнез, каква је особа и зашто је учинио све што је учинио. Морам рећи да је ту дат школски пример како различити људи у складу са својим карактерима гледају на различиту ствар, баш као што различита ствар разним људима може послужити у другачије сврхе.
Лебедев је покушао да докаже да је кнез скренуо памећу јер је између Аглаје и Настасје изабрао другу, доктор је тврдио да је Мишкин лукав јер је изабрао Настасју која има богатство (и ни до краја није схватио колико се у томе преварио), цео град га је осуђивао и мислио све најгоре о њему, а једино је Јевгениј Павлович заправо успео у потпуности да схвати ко је кнез. И баш због тога желим да управо његовим речима закључим ову анализу главног јунака романа Идиот Лава Николајевича Мишкина.
..“Не слажем се и чак се љутим кад вас неко, ама, шта ја знам ко, сматра за идиота; ви сте исувише паметни да бисте били идиот; али сте и толико чудни да нисте као остали људи, признајте и сами. Дошао сам до закључка да је у основи свега што се догодило била, најпре, ваша, да тако кажем, прирођена неискусност (упамтите то прирођена), а затим ваша необична простодушност, затим феноменално помањкање осећаја за меру (што сте у више наврата и сами признали) и на крају велики број апстрактних уверења која ви, у својој изванредној честитости, једнако држите за права, природна и непосредна уверења! Признајте и сами, кнеже, да се у ваше односе с Настасјом Филиповном од самог почетка увукло нешто конвенционално демократско (овако се изражавам да будем краћи), могли бисмо рећи опчињеност „женским питањем“ (да будем још краћи). Јер, познајем до у најмање детаље целу ону чудновату и скандалозну сцену која се одиграла код Настасје Филиповне, кад јој је Рогожин донео своје новце. Ако желите, могу вам анализирати вас особно, покзати вас вама самом као у огледалу, толико тачно знам шта је било посреди и зашто се све онако догодило. Ви сте се као младић, зажелели у Швајцарској домовине, чезнули сте за Русијом као за каквом непознатом, али обећаном земљом; прочитали сте много књига о Русији, књига које су можда изврсне, али су вама нашкодиле; дошли сте овамо пуни жара и жељни делатности, бацили сте се, да тако кажем, на рад! И ето, већ вам првог дана причају тужну и дирљиву причу о једној упропаштеној жени, причају вама, тј. витезу па још о жени! Тог истог дана видите ту жену; опчињени сте њеном лепотом, фантастичном, демонском лепотом (признајем да је лепотица). Додајте томе своје живце, додајте томе своју епилепсију, додајте томе цео онај дан у вама непознатом и, тако рећи, фантастичном граду, дан којекаквих сусрета и сцена, дан неочекиваних познанстава, дан потпуно неочекиване стварности, дан три лепотице Јепанчин и међу њима Аглаје; додајте томе свој умор, вртоглавицу, додајте томе салон Настасје Филиповне и атмосферу у том салону, и... што сте друго могли очекивати од самог себе у том тренутку, шта мислите?...... Јасно је да сте ви, тако рећи опијени заносом, једва дочекали прилику да јавно изнесете великодушну мисао како ви, кнез коленовић и непорочан човек, не сматрате непоштеном жену која је осрамоћена без своје кривице, кривицом одвратног развратника из високог друштва......“
И ето, као што сам и рекла, овим речима Јевгенија Павловича бих завршила анализу главног јунака.
Када бисмо ову анализу сматрали за суђење поменутом јунаку да ли бисте га ви окривили за то што је учинио? Ја не бих и не кривим га. Мислим да једноставно није могло другачије.