Кнез Мишкин

Лав Николајевич Мишкин, односно кнез Мишкин је отелотворење пишчеве идеје романа. Мишкин је симбол савршене доброте и како сам ја то назвала, човека без последње намере. Познаваоци пишчевог живота лако могу приметити да главни јунак романа и писац имају доста заједничких црта: обојица су били епилептичари (стога је Достојевски са таквом прецизношћу и пластичношћу описивао болесниково стање пред напад (тако да се неки читаоци могу чак и сами у тренутку осетити болесни, те морају повремено склопити књигу и удахнути свеж ваздух пре него наставе са читањем, прим. ур.)), обојица су доста дуго у младости боравили далеко од света (Мишкин у Швајцарској, а писац у Сибиру), затим обојица воле децу... Тако је Ф.М. успео да главног јунака учини потпуно живим човеком, човеком од крви и меса, те као такав врло брзо осваја потпуну наклоност како ликова у самом роману тако наравно и читаоца.

Један од првих, да тако кажем, блиставих момената главног јунака јесте разговор са једним слугом који је требао само службено да га најави у кући генерала Јепанчина. У том разговору Мишкин говори о смртној казни и изазива прве потпуне симпатије управо због своје простодушности, као и саосећања које показује према осуђеницима. Због изванредности тог излагања следи одломак:

...“ Да, видео сам у Француској једно погубљење, у Лиону... (на гиљотини, прим. ур.) ....Злочинац је био паметан, храбар, јак, постарији човек, Легрос се презивао. Али ето, кад вам кажем, веровали или не, кад се пењао на стратиште, плакао је и био блед као крпа. Па зар је то у реду? Зар то није страхота? Ко још плаче од страха? Нисам ни мислио да би од стаха могао заплакати неко ко није дете, човек који никада није плакао, човек од својих четрдесет пет година. А шта се у том час збива души, како ли се само душа грчи? То је насиље над душом, ништа друго! Речено је: „Не убиј!“ па ако је он убио, зар треба онда и њега убити? Не, то није у реду. Ето, видео сам то пре месец дана, а још и сад као да ми је пред очима. Пет-шест пута ми је дошло на сан........

- Ипак је добро што се много не мучи – припомене собар – кад му глава одлети.

- Знате шта? – плаховито ће кнез. – Ето, ви сте то запазили и сви то навлаш исто тако запажају као и ви и машина је ради тога и измишљена, та гиљотина. Али мени је тада пала на памет једна мисао: а шта ако је то још горе? Вама се то чини смешно, вама се чини глупо, али, уз мало маште, може човеку и таква мисао доћи на ум. Замислите, на пример, човека кога су ударили на муке; ту су патње и ране, телесне муке, а све то одвлачи пажњу од душевних патњи, тако да те само ране муче, све док не издахнеш. А можда она главна, најљућа бол и није у ранама него у ономе што, ето, поуздано знаш да ће ти, рецимо, за један сат, па онда за десет минута, па за пола минуте, па сад, овај час – душа излетети из тела и да више нећеш бити човек и да је то неопозивоч најгоре је што је неопозиво. Ето, рецимо, кад положиш главу под сам нож и чујеш како ти хуји над главом, ето, та четврт секунде најстрашнија је од свега. И знате да то није моја измишљотина, него да су то исто већ многи рекли? Ја толико у то верујем да ћу вам отворено рећи што мислим. Убити неког због убиства кудикамо је грозније него разбојничко убиство. Онај кога разбојници убију, кога закољу по ноћи, у шуми или тако некако, свакако се још нада да ће се спасити, све до последњег даха. Било је таквих случајева да су му већ грло пререзали, а он се још нада или бежи или моли за милост. А оваму му ту последњу наду, с којом је десет пута лакште умрети, одузимају неопозиво; ту је осуда и баш у томе што јој никако не можеш умакнути и јесте сва ужасна мука и нема на свету љуће муке од ње. Доведите и поставите војника у бици пред сам топ и пуцајте у њега, он ће се још нечему надати, али прочитајте том истом војнику неопозиву осуду и он ће померити памећу или ће проплакати. Ко је рекао да људска нарав то може поднети, а да не полуди? Чему таква ругалица, ружна, непотребна, узалудна? Можда постоји и такав човек коме су прочитали осуду, оставили га да се мучи, а онда му рекли: „ Одлази, помилован си!“. (Управо се то десило писцу, прим. ур.) Ето, такав би нам човек можда могао рећи истину. Управо о тим мукама и о тој страхоти говорио је Исус. Не, не сме се тако поступати са човеком.“....

(наставиће се)

Аутор: FRIDOCHKA