Због олакшавајућих околности (сам је признао злочин за који је други већ окривљен, није кажњаван, потпомагао је студента болесног од туберкулозе, покопао сиромашног Мармеладова) добио је само осам година Сибира. Порфириј је одржао обећање. Мајка му је обољела и умрла вероватно знајући за страшну истину, Дуња се удала за Размихина, а Соња је пошла у Сибир с њим. Раскољников је шутке радио и сви су га кажњеници мрзили. Тешко се разболио и Соња је писмом јавила Дуњи да лежи у затворској болници. Но није серазболио од тешког рада и посне хране - разболио се од повређеног поноса. Стидио се што је он, Раскољников, пропао тако глупо и слепо, што се мора понизити и покорити пред бесмислом. "Кад би му бар судбина послала кајање... Али, није се кајао због свог злочина.... Ето што је једино он држао за свој злочин: само то што није успио и што је сам признао своју кривњу“.

Није схваћао како су сви кажњеници заволели Соњу (посредовала је у слању писама и посетама кажњеника), свима се осмехивала. За болести је опет у бунилу сањао о пропасти света и неколицини одабраних који су преживели. Болно се присећао тог сна. Једном је угледао Соњу код болничког улаза "као да га је нешто ујело за срце", брзо се одмакао од прозора. Соња се разболела и неко време није долазила. Раскољников се узнемирио и стално распитивао за њу. Послала му је писмо писано оловком - срце му је тако снажно тукло док је читао, нешто се у њему преломило.

Седио је покрај реке, она је села до њега, стражар их није гледао. "Није ни сам знао како се то догодило, али наједном као да га је нешто зграбило и бацило до њених ногу. Плакао је и грлио јој кољена. Она се у први мах страшно препала и пробледила као крпа. Скочила је с места и загледала се у њ дршчући. Али, зачас у исти трен, све појми. У очима јој засја бескрајна срећа. Појмила је и више није сумњала да ју он воли, да је напокон дошао тај час... Уздигла их је љубав, срце једног мрсило је у себи неисцрпне изворе живота за срце другог.“

Никад до тада није у руке узео еванђеље што му је Соња дала (никад га није давила вером), али га је сад отворио. Седам година им се чинило као седам дана. Били су сретни.

"Раскољников није знао да није добио живот на дар, него да ће га још и те како скупо стајати, да ће платити за свој велики подухват у будућности...

- али то је већ нова приповест."

Еее,Раскољников,Раскољников- колико ли их има и данас и овде и у нама, ко то зна...и колико ће ли их увек бити..?

Наравно да све ово не мора; не треба; и не би смео бити крај приче, јер све је то живот, а Pаскољников је био и биће увек ту негде међу нама па чак и у нама самима на тренутке...

А познајемо ли га ми?

Мислимо ли о њему?

Бојимо ли га се или нам је свеједно?-и још мноооого питања траже своје одговоре толико дуго и ко зна колико још..можда неке знате и ви  али се (као и ја )бојите да их кажете чак и самима себи,зар не?

Свака помоћ је и даље добродошла ако имате воље и података, скица, профила личности, догодовштина, па чак и ваша мишљења и оцене су драгоцени прилог, на коме ћу вам и ја и сви ми увек остати захвални..

У припреми овог дела  велику и несебичну помоћ смо имали од Fridochke.