Лужин се није предао и у глави је смишљао освету. Живео је у соби са студентом Лебезјатниковом (који је имао модерна начела - живот у комуни, жена може варати мушкарца јер му није роб....) и послао га по Соњу којој је великодушно дао 10 рубаља правећи се душебрижник, али јој је скривечки гурнуо у џеп пресавијених 100 рубљи канећи је оптужити пред свима да му је Соња украла новац да би окаљао њу и Раскољникова пред Дуњиним и мајчиним очима и вратио изгубљено поверење. Срећом је на даћи (обреду у част покојника) пред раскалашеном гомилом која уопште није дошла да оплаче Мармеладова него најести се, Лебезјатников осупнут Лужиновим поступком изрекао праву истину, не знајући ни сам Лужинове пориве. Све то није спречило Соњину маћеху Катарину Иванову да се почупа с газдарицом Немицом која се правила дама и смешно говорила руски. Раскољников је одлучио Соњи признати злочин. Док јој је с муком говорио, онако немоћна подсетила га је на Лисавету. Ужаснуто је уздахнула:"Боже!" Одмах га је потом ухватила за руке, обесила му се око врата. "Онда нећеш ме оставити Соња? - рече он гледајући је готово у некој нади. -Нећу, нећу, никад и нигде!, узвикну Соња. -Свуда ћу за тобом, куд ти туд и ја! О Боже! О јадне ли мене! И зашто, зашто те пре нисам упознала!"

Раскољников се ломио у себи зашто јој је рекао јер она није могла схватити мотив злочина, а он се није кајао - то није могла разумијети. "Нисам убио због тога да помогнем мајци - којешта! Нисам убио ни због тога да се домогнем средстава и власти па да постанем добротвор човечанства. Једноставно сам убио, због себе сам убио, само због себе! Нешто сам друго морао схватити, морао сам дознати јесам ли гњида као сви или сам човјек? Хоћу да ли могу прескочити запреку или нећу. Јесам ли пузав створ или имам ПРАВО." Соња му није повлађивала и упитао ју је што да ради. Севнула је очима и одговорила нека пође до раскршћа. "Стани и поклони се, пољуби земљу коју си оскрвнио, а онда се поклони целом свету, на све четири стране, и реци свима, на сав глас:"Убио сам!" Па ће ти Бог опет вратити живот. Хоћеш ли?"

Знао је да она мисли на робилу, да прихвати казну. Дала му је дрвени крижић да га обеси око врата. Раскољников је у себи одлучио.

Катарина Иванова је имала хистеричан нападај, одвукла је дечицу на цесту, јер ју је газдарица истерала из стана, и певала, терала их да плешу и просила новац, отишла је чак до неког генерала. Умрла је у хропцу на цести окружена знатижељном гомилом. Раскољникову је пришао Свидригајлов обавестивши га да је преузео бригу о малишанима и Соњи и да ће тако утрошити оних 10000 рубаља намењених Дуњи. На Раскољниково запрепаштење изрекао му је исте речи које је Раскољников изрекао Соњи. И Свидригајлов му је признао да станује стан до Соње и да је прислушкивао њихов разговор. "Па рекао сам вам да ћемо се нас двојица још зближити!" Сад га је имао у шаци....

NASTAVIĆE SE NARAVNO...))