У свратишту мајке и Дуње састају се Лужин, Размихин и Раскољников. Лужин је у жучној расправи напао Раскољникова и позвао се на своју великодушност према "озлоглашеној" девојци и сиромашној мајци које је хтео спасити од неимаштине. Дуња је побеснила и заједно с братом отерала изненађеног Лужина. Лужин је чак затражио да му врате трошкове пута.

Раскољников се одмах затим опрашта од мајке и сестре и тај опроштај изгледа коначан. Размихин га је покушао да зауставља, али Раскољников га је немо гледао, поглед му је продирао у душу. Одједном се Размихин лецне.. Нешто чудновато као да је прострујало између њих.... Некаква мисао пролети као какав наговештај, нешто ужасно ружно, што су обојица схватила. Размихин пробледи као крпа. "Разумеш ли сад? - упита Раскољников а лице му се искриви од бола. Врати се к њима и чувај их увек!" Изненада се окрене и оде.

Од те вечери Размихин им је постао син и брат.

Раскољников је пошао Соњи која се одушевила кад га је видела. Он ју је испитивао о њезину животу, био је ганут њеним изгледом, судбином и жртвовањем за добробит своје породице, питао ју је верује ли у Бога и како он може допустити такву беду, натерао ју је да му чита Библију - ускрснуће Лазарово, читаво време осећајући како му се враћа жеља за животом, смисао како се нешто буди у њему. Рекао јој је да је данас прекидао са сестром и мајком. "Сад имам само тебе. Хајдемо заједно... Обоје смо проклети, па ћемо даље заједно!" Ако сутра опет дође рећи ће јој ко је убио Лизавету - била је запрепаштена.

Раскољников је пошао Порфирију који му је натукнуо да га жели испитати. Порфириј га је у шаљивом тону довео до лудила и Раскољников је завикао да то не допушта. "Ухапсите ме ако желите, али немојте се поигравати са мном. Порфириј је знао да је Раскољников одлазио баби, да је питао за крв. Порфириј му је обечао изненађење, али у једном тренутку уђе Николај, собосликар с признањем да је он убојица, а Порфириј се збунио. Раскољников је дошао себи и узвратио му:"Нећете ми показати оно наше мало изненађење?!"

У стану, у тренутку кад је хтео изићи отворила су се врата и појавио се човек који му је на улици шапнуо да је убојица. "као да је изникао из земље" Раскољников се следио. Но овај му се стане извињавати што га је криво оптужио и проказао Профирију јер је видио Раскољникова ону вечер кад је завитлавао станаре и пазикућу, а он је обртник - крзнар, из исте веже и није хтео да Раскољников прође некажњено. (Он је био то изненађење о којем је Порфириј причао, стајао је иза врата и чуо разговор, но кад се Николај појавио, покајао се и дошао у стан испричати се.) "Опростите ми због клевете и злоће." Раскољников је изашао из собе бодрији него икад. "Сад ћемо се још огледати." рече смешећи се пакосно....

NASTAVIĆE SE NARAVNO...:))