Трећи део

Размихин је наговорио Дуњу и мајку да оду кући, да ће се он побринути за Раскољникова. Раскољников је само успио рећи да је Лужин подлац и да се он противи венчању. "Или он или ја!" Размихин их је пратио до стана умирујући их. Био је пијан јер се управо вратио с тервенке, али се на први поглед заљубио у високу, поносну и наочиту Дуњу. Обећао је да ће доћи са Зосимовим и одржао обећање.

Лужин им је послао писмо и договорио састанак с Дуњом и мајком под условом да Раскољников не буде тамо. Дуња и мати су се томе успротивиле. Сутрадан се Раскољников нашао с њима, али је разговор свеједно запињао, мати није могла препознати сина, он се супротстављао сестриној свадби, Дуња је о томе желела одлучити сама.... Тада у собу улети Соња да позове Раскољникова на погреб - сви се збуне, а Раскољников се растрчи око ње упознавши ју са свима, мајци је све то било сумњиво.

Раскољников је Размихину открио да је и он залагао неке предмете код старе лихварке и Размихин га је упутио к пријатељу Порфирију Петровичу, инспектору. Порфириј се показао лукавац и шалама и питањима је провоцирао Раскољникова. Само су још њега и чекали, јер су на замотуљцима код старице нашли написано и његово име, распитивао се и о смрти Мармеладова. Затим се инспектор интересовао о чланку Раскољникова изашлом у "Периодичној речи" у којем је Раскољников изложио мисао о обичним и необичним људима који вуку свијет па им се може опростити чак и злочин ако то значи напредак човечанства. Порфириј је то повезао с психичким стањем злочинца у тренутку злочина (Раскољникову се чинило да му је Порфириј намигнуо). На крају га је чак питао је ли видио собосликаре оне ноћи - Раскољников се није дао преварити, а Размихин се разбеснио на Порфирија.

Раскољников стално размишља и преиспитује свој чин. "Врло важно за бабускару!"- мислио је узрујано и палховито. Можда сам ту и погрешио, али није сад то важно. То је била тек болест... хтео сам што пре прескочити границу...нисам убио човека него начело! Начело сам заиста убио, али нисам прекорачио границу, нисам, остао сам на овој страни..Мајка, сестра, колико сам их волио! Зашто их сада мрзим, не трпим их у својој близини.... Грлити је и мислити: кад би она знала... па да јој кажем?! О како сад мрзим ту бабускару! Мислим да бих је и по други пут убио кад би оживела! Сирота Лизавета! Зашто се она морала да тамо затече? Чудно је ипак зашто на њу и не мислим, баш као да је нисам ни убио! Лисавета! Соња! Сиротице моје кротких очију....Миле моје!"

- овај је коментар најбитнија одредница романа, образложење његова поступка и појава унутрашњег монолога иначе категорије модерног романа.

Заспао је у бунилу, сањао да удара бабу секиром, а цело је предсобље пуно људи. Кад се пробудио крај кревета је седио Свидригајлов.