Ovaj govor koj je Dostojevski održao 8.juna 1880. u Moskvi na proslavi u povodu otkrivanja spomenika Puškinu štampan je prvi put 13.juna iste godine u „Moskovskim novostima“, a zatim i u jedinom broju mesečnika „Piščev dnevnik“ koji je izašao iste godine.
Dostojevski je još nekoliko meseci pre proslave izneo misao da bi trebalo napisati „ozbiljan članak“ o Puškinu. Čak je, kako kaže u jednom pismu iz tog doba, „priželjkivao da kaže koju reč o njemu u obliku besede“. Kada je saznao za tu njegovu želju, predsednik „Društva ljubitelja ruske književnosti“ i urednik „Ruske misli“ S.Jurjev ponudio je Dostojevskom 5.aprila 1880. da održi govor na jubilarnom skupu u Moskvi i da ga posle objavi u „Ruskoj misli“.
Na dan 5. maja 1880. Dostojevski se javio Jurjevu da prihvata njegovu ponudu i obećao da će doći u Moskvu do 26.maja kada je trebalo da se održi proslava, kako bi izrekao koju reč „u spomen na najvećeg našeg pesnika i velikog Rusa“.
Oko sredine maja pisac se povukao iz Petrograda u Staru Rusu gde je uglavnom napisao „Govor o Puškinu“. U Moskvu je stigao naveče 23.maja, ali je proslava, zbog caričine smrti odgođena do 6.juna. Tog dana svečano je otkriven spomenik Puškinu, a uveče je u dvorani Plemićke skupštine u Kremlju Dostojevski pročitao, u sklopu proslave, odlomak iz Borisa Godunova. Sutradan, 7.juna, na prvoj sednici Društva ljubitelja ruske književnosti održao Turgenjev govor o Puškinu. Na idućoj sednici, 8.juna, govorio je Dostojevski.
Njegov govor je izazvao oduševljenje prisutnih. Književnik Gleb Uspenski napisao je neposredno nakon toga – Svi prisutni su bili iznenadjeni i zaokupljeni skladno izraženom mišlju o tome kako je Rusu prirođena žalost zbog tuđih jada...
Međutim, uskoro su se javili oprečni glasovi, mahom iz takozvanog liberalnog i demokratskog tabora. Tako je i sam Uspenski dobrim delom opovrgao svoje mišljenje u idućem članku koji je objavio 13.juna u „Moskovskim novostima“. Kritičari su ponajviše zamerili Dostojevskom na apstraktnosti ideala za koje se zalaže, na pustom pozivanju na princip „sveljudskosti“.