A 16. aprila, pred zeninim telom koje se kocilo, Dostojevski unosi u svoju beleznicu nekoliko misli o smislu ljubavi, braka, misiji jedinke na zemlji: "16. aprila. Masa lezi na stolu. Hocu li se videti s Masom? Zavoleti coveka kao samoga sebe, po Hristovoj zapovesti, nije moguce. Zakon licnosti na zemlji sputava. Ja smeta... Dakle, covek na zemlji tezi idealu suprotnom njegovoj prirodi. Kad covek nije ispunio zakon teznje idealu, to jest nije ljubavlju prinosio na zrtvu svoje Ja ljudima ili drugom bicu (ja i Masa), on oseca patnju i to stanje naziva grehom. Dakle, covek neprestano treba da oseca patnju, koja se uravnotezava rajskom nasladom ispunjavanja zaveta, to jest zrtvom. To je ta zemaljska ravnoteza. Inace bi zemlja bila besmislena..."

Ona je nadahnula umetnika da napise jednu od najvecih stranica, i godinu i po posle njene smrti, u Zlocinu i kazni, u liku Katarine Ivanovne Marmeladove Dostojevski je ocitao svoju stvaralacku molitvu za umiruce svojoj prvoj zivotnoj saputnici.

Godine 1864. u redakciju casopisa Epoha stigle su iz daleke viterberske zabiti dve price, prepisane zenskom rukom i potpisane skracenom oznakom imena nekog Jurija Orbelova. Te price su poprilicno zainteresovale urednika lista, Dostojevskog. Uskoro se Dostojevski upoznao s mladom devojkom koja se skrivala iza pseudonima Jurija Orbelova. I treba priznati da je u nizu zena koje su osvajale Dostojevskog, Ana Vasiljevna Korvin-Krukovska bila jedna od najistaknutijih i najdarovitijih. Sestra docnije slavne Sofije Kovalevske (znamenita matematicarka), ova pocetnica u spisateljskom zanatu bila je velika lepotica i imala ponosan karakter.

Pocetkom marta 1865. godine dolazi do poznanstva kada je gospodja Jelisaveta Fjodorovna Korvin-Krukovska sa kcerima dosla rodjacima u Petrograd. Prvi susret bio je neuspesan i nategnut u prisustvu naduvenih rodjaka. Dostojevski se osecao neprijatno, ocigledno nije bio raspolozen, izgledao je star i bolestan. Sledeca poseta bila je u mnogocemu prijatnija - tada su bile samo dve sestre pred njim. Uskoro se pisac odomacio u kuci, vrlo se zagrejao za stariju sestru i neocekivano postao predmet prve ljubavi mladje - siparice Sonje, koja je zauvek sacuvala osecanje dubokog prijateljstva "prema prvom genijalnom coveku koga j srela na svom putu". Bez obzira na mimoilazenje u pogledu ljubavi izmedju sestara i Dostojevskog, skupovi bi gotovo uvek bili nelagodni zbog roditelja i rodjaka sestara. Stalan i vrlo zestok predmet sporova medju njima, saopstava S. Kovalevska, bio je nihilizam. Prepirke oko toga su trajale ponekad do dugo posle ponoci i sto su oboje vise govorili, sve vise su padali u vatru i u vatri prepirke izrazavali krajnje poglede. " - Sva sadasnja omladina je tupa i nerazvijena! - vikao je ponakad Dostojevski. - Za sve njih izglancane cizme vise vrede od Puskina;- Puskin je zaista zastareo za nase vreme - mirno je primecivala sestra, znajuci da ga nicim ne moze tako razbesneti kao prezrivim odnosom prema Puskinu. Dostojevski bi, van sebe od besa, ponekad zgrabio sesir i odlazio, svecano izjavljujuci da je uzaludno prepirati se s nihilistkinjom i da vise k nama nece doci. Ali sutradan je, razume se, opet dolazio kao da nista nije bilo." Uostalom, rasplet se priblizavao. Zaljubljena u Dostojevskog mladja sestra Sonja naucila je radi njega Betovenovu Pateticnu sonatu. Dok je ona za njega svirala to tesko delo, nije ni primetila da je ostala sama u sali. "Podigavsi malo zavesu, koja je zaklanjala vrata u malu gostinsku sobu u uglu, ugledala sam tamo Fjodora Mihajlovica i Anjutu... Oni su sedeli jedno pored drugog na malom otomancicu. Sobu je slabo osvetljavala lampa sa velikim abazurom, senka je padala pravo na sestru, tako da joj nisam mogla videti lice, ali sam lice Dostojevskog videla jasno: ono je bilo bledo i uzbudjeno. On je drzao Anjutinu ruku u svojim rukama i, nagnuvsi se prema njoj, govorio onim strasnim, plahovitim sapatom koji sam ja tako znala i tako volela. - Draga moja Ana Vaseljevna, shvatite, ja sam vas zavoleo od prvog trenutka, cim sam vas ugledao: a i ranije sam iz pisama vec predosecao. I ja vas ne volim kao prijatelj, nego strascu, celim svojim bicem... Meni se smrklo pred ocima. Odjednom me je obuzelo osecanje gorke usamljenosti i teske uvrede, krv mi je prvo jurnula prema srcu, a zatim, u vrelom mlazu, u glavu. Spustila am zavesu i istrcala iz sobe... Jos nedozivljeno osecanje gorcine, uvrede, stida ispunjavalo mi je dusu, pre svega - stida i uvrede. Do tog trenutka ja cak ni svojim najskrivenijim mislima nisam bila svesna svojih osecanja prema Dostojevskom i ni sama sebi nisam govorila da sam zaljubljena u njega."

Ali starija sestra je vec bila svesna svojih osecanja. Ona je vec znala da se moze visoko ceniti covek zbog njegove darovitosti i ne zeleti udati se za njega. Zenskim instinktom je ova sedamnaestogodisnja devojka osetila da se zena Dostojevskog mora potpuno posvetiti njemu, dati mu sav zivot, odreci se licnih osecanja. Uskoro po zavrsetku zimske sezone porodica Krukovski je otputovala iz Peterburga.

A. V. Korvinska, umrla je u Parizu 1887. godine. Cetiri godine kasnije, 1891. godine umrla je u Stokholmu prva u svetu zena profesor univerziteta i dopisni clan akademije nauka, Sofija Kovalevska, koja je prvi put u cetrnaestoj godini zavolela pisca-robijasa.

Ideju za roman-ispovest, u prvo vreme nazivan Ispovest a kasnije preoblicen u Zlocin i kazna, Dostojevski je nasao jos oktobra 1859. godine. Kao sto ga je i sam u pocetku nazivao, Dostojevski je u ovaj roman, kroz lik Raskoljnikova, zeleo da prikaze svoj zivot, zivot ljudi u Rusiji i ukaze na socijalne probleme. Roman zavrsava 1866. godine. Krajem septembra 1866. godine Dostojevski se vratio iz Moskve. Ostajalo mu je jos tri meseca do zavrsetka Zlocina i kazne. To je bilo sasvim dovoljno i pisac je bio ubedjen da ce poslednji deo predati o roku. Ali za to je bilo potrebno ukloniti jednu vaznu prepreku. O tome u svojim uspomenama A. P. Miljukov prica sledece: "1. oktobra (1866. godine) navratio sam kod Dostojevskog, koji je kratko vreme pre toga bio doputovao iz Moskve. On je brzim korakom setao po sobi, sa cigaretom, i na izgled je bio necim vrlo uznemiren. - Sto ste se tako smrkli? - pitao sam. - Kako se ne bih smrkao, kad potpuno propadam! - odgovori on, ne prestajuci da koraca gore-dole. - Sta je? Sta se desilo? - Znate li vi za moj ugovor sa Stelovskim? - O ugovoru ste mi govorili, ali mi detalji nisu poznati.- Onda pogledajte. Prisao je pisacem stolu, iz njega izvadio hartiju, pruzio mi je, i nastavio da koraca po sobi. Zabrinuo sam se. Ne govoreci o neznatnoj sumi za koju je bilo prodato izdanje, u uslovima je stajao clan kojim se Fjodor Mihailovic obavezivao da do 1. novembra te iste 1866. godine preda nov, jos neobjavljen roman, ciji obim ne bi bio ispod deset stamparskih tabaka velikog formata. Ako to ne izvrsi, Stelovski dobija pravo na veliku odstetu. U slucaju da roman ne bude isporucen ni do 1. decembra, Stelovski ima pravo da u toku devet godina izdaje besplatno i kako mu padne na um sto god napisem, bez ikakve naknade'." Miljukov je shvatio da je situacija ozbiljna i da je potrebno nesto uciniti. "- Da li ste mnogo napisali od novog romana? - upitao sam. Dostojevski se zaustio ispred mene, odsecno rasirio ruke i rekao: - Nijedan red! To me je zaprepastilo. - Shvatate li sada zasto propadam? - upita on zucno.- Sta ce biti? Valja nesto ciniti! - primetio sam. - A sta da radim kad ostaje jedan mesec do roka. Letos sam pisao za Ruski vesnik (Zlocin i kazna), napisano sam morao da prepravljam, a sada je vec kasno: za cetiri nedelje ne mogu savladati deset velikih tabaka.....

NASTAVICE SE