O pansionarcu Dostojevskom sacuvana su secanja jednog od njegovih drugova, Kacenovskog: "To je bio ozbiljan, zamisljeni decak, plavokos, bledolik. Igra ga je malo zanimala, za vreme odmora gotovo da nije ostavljao knjigu, provodeci ostali deo slobodnog vremena u razgovorima sa starijim pitomcima."

Jedan od vrsnjaka brace Dostojevskih, iz njihovih skolskih godina, gimnazijalac Vanjecka Umov, upoznao je svog prijatelja sa Konjicem-Grbonjicem Jersova i sa Kucom ludaka Vojejkova.

To je bila prva knjizevna satira koju je Dostojevski upoznao i cak napamet naucio - zanr koji je on visoko cenio i koji ga je cesto privlacio. Tu su najcesce figurisali arhaisti i karamzinovi epigoni, ali su bili pominjani i Zukovski, Batjuskov, Kozlov, Poljevoj.

Tokom godina nije prestajala da se produbljuje licna drama krotke Marije Fjodorovne, izlozene stalnim sumnjama i optuzbama svog muza-despota. Izuzetno odana svojoj porodici, obozavala je Mihaila Andrejevica i, spremna da mu sve oprosti, morala je da slusa njegove optuzbe za neverstvo i da dokazuje svu neosnovanost takvih neopravdanih sumnji.

Trideset i petoj godini ta slaba zena bila je majka osmoro dece (od kojih je cerka Ljubov, rodjena 1829. godine, zivela svega nekoliko dana). Posle rodjenja poslednjeg deteta (jula 1835. godine) plucna bolest zene vojnog lekara naglo se pogorsala. Godine 1836. bolesnici sisaju kosu.

Od pocetka 1837 godine Marija Fjodorovna vise ne izlazi iz svoje polutamne spavace sobe. Svakodnevni lekarski konzilijumi ne pruzaju joj olaksanje. Krajem februara lekari saopstavaju svome kolegi da su njihovi napori uzaludni i da je kraj blizu. U noci uoci 27. februara samrtnica se oprostila sa decom, pala u komu i pred zoru je umrla.

U to vreme pocinju da se ispoljavaju knjizevne sklonosti oba brata. Stariji tezi da postane pesnik i svaki dan pise po tri pesme.

Majcina smrt oznacila je potpuni raspad porodice. Mihail Andrejevic odlazi u penziju. Dvoje dece uzimaju na vaspitanje Kumanjini. Starije sinove otac odvodi u Peterburg da bi ih upisao u Glavno inzenjersko uciliste. "Brata i mene odvezli su u Peterburg u Inzenjersku skolu, i pokvarili su nam uducnost", - secao se pred kraj zivota Dostojevski - "mislim da je to bila greska."

Nikakve sklonosti prema vojnom gradjevinstvu buduci pisac nije osecao.

Sunca nije bilo u slusaonicama velicanstvenog zamka sa njegovom surovom vojnom disciplinom i zivotom uz bubanje dobosa. Pitomci su mastali samo o tome da zavrse skolu, da se oslobode neizdrzivog rezima.

Nastavne programe Dostojevski je savladjivao veoma savesno, ali je izdvajao omiljene predmete, koje je proucavao sa radoscu i odusevljenjem. To su bili knjizevnost, istorija, crtanje, arhitektura.

Dostojevski se malo druzio sa masom pitomaca i vise je voleo, kao i kasnije u zivotu, usamljenost i povucenost. Posle leta 1838. godine, koje je proveo u strasnom citanju, Dostojevskog je zadesila nevolja u skoli. Bez obzira na to sto je odlicno polozio jesenje ispite, nastavnik algebre ga je ostavio da ponavlja, navodno zbog grubog odgovora tokom godine. Epizoda nije sasvim jasna, jer je kaznjeni djak bio uvek ocenjivan kao "veoma priljezan na poslu", dobar u moralnom pogledu i u smislu cuvarnosti, a u skolskom zivotu odlikovao se uzdrzanoscu, povucenoscu, cak i bojazljivoscu.

Prva faza stvaralastva Dostojevskog su romanticarske drame, u kojima su politicke i moralne ideje olicene u poznatim likovima, sto ih je vreme stavilo u uslove neobicnog konflikta. Takvi su Marija Stjuart i Boris Godunov, istorijske tragedije, koje nisu stigle do nas. U nizu svetskih imena mladi Dostojevski smatra Gogolja jednim od najvecih. Veliki satiricar je postao citava epoha u formiranju i razvoju romanopisca-pocetnika. Dugo pre svojih prvih nastupa u stampi Dostojevski je, uglavnom, vec znao celog Gogolja - njegove ukrajinske price, peterburske pripovetke, Revizora, Mrtve duse.

Teska narav doktora Dostojevskog neprimetno mu je pripremala katastrofu. Posle zenine smrti Mihail Andrejevic se sa mladjom decom usamio u Darovom i sve vise se zapustao i postajao sve suroviji. "Jednog letnjeg dana" - saopstava njegova unuka Ljubov Fjodorovna - "on je krenuo iz svog imanja Darovoje u svoje drugo imanje, koje se zvalo Ceremosna, i vise se nije vratio. Kasnije su ga pronasli na pola uta, zadavljena jastukom iz fijakera. Kocijas je nestao zajedno sa konjima, istovremeno su nestali jos neki seljaci iz sela. Drugi kmetovi moga dede su izjavili da je to bila odmazda: starac je uvek bio veoma strog sa svojim kmetovima. Ukoliko je vise pio, utoliko je bivao svirepiji."

Postoje i druge porodicne price o tom dogadjaju. Jedna od njih pripada mladjem bratu Dostojevskog, Andreju Mihajlovicu, koji je u vreme oceve smrti ziveo sa njim: "Njegova sklonost alkoholnim picima ocigledno je rasla i on je skoro uvek bio u nenormalnom stanju. U selu Ceremosni, u polju, na ivici sume radilo je desetak ili petnaest seljaka. Razbesnjen nekim neuspelim poslovima seljaka, ili mu je tako samo izgledalo, otac se naljutio i poceo da vice na njih. Jedan od njih, drskiji od ostalih, odgovorio je na tu viku drsko, a zatim je, uplasivsi se posledica te drskosti, uzviknuo: 'Momci, ubijmo ga' i sa tom povikom svi seljaci njih petnaest na broju, bacili su se na oca i za tren oka su ga ubili."

Kako pokazuju materijali tog davnog zlocina, osim zajednicke mrznje prema spahiji, pojedini seljaci su imali osnova da gaje prema njemu i posebnu licnu mrznju.

Jedan zaverenik, Isajev, imao je cerku Akulinu, koja je u trenutku smrti M. A. Dostojevskog imala svega cetrnaest godina. Nju je jos Marija Fjodorovna uzela u spahijsku kucu, tj. pre 1836, kao devojcicu od deset-jedanaest godina. Bila je veoma lepa. Mihail Andrejevic ju je zadrzao za sebe i cak je od nje napravio svog pomocnika u medicinskim poslovima.

Drugi ucesnik ubistva, seljak Jefimov imao je necaku Kacu, koja je rasla sa njegovom decom. Marija Fjodorovna je i nju uzela kao cetrnaestogodisnju devojcicu sebi za sluzavku. To je, prema svedocenju Andreja Dostojevskog, bila "vatra devojka". Posle zenine smrti vojni lekar saziveo se sa sesnaestogodisnjom Kacom, i ona mu je rodila dete, koje je uskoro umrlo.

Prema porodicnim predanjima (saopstava ih pisceva kci), kada je vest o ocevoj smrti doprla do njegovog sina Fjodora, mladic je prvi put dobio tezak napad sa grcevima i gubitkom svesti, koji su lekari tek mnogo kasnije odredili kao epilepsiju.

S jeseni 1841. godine pocinje novo poglavlje u biografiji Dostojevskog. Proizveden za vojnog inzenjera-zastavnika, mladi oficir postaje vanredni slusalac svoje skole. On ce jos dve godine ovde slusati, na visem stepenu, predavanja iz vojnog graditeljstva, ali vec u svojstvu slusaoca koji dolazi spolja, slobodno zivi u privatnom stanu u samom centru burne imperatorske prestonice.

Polustudent-polutehnolog, on se oseca pesnikom, slobodnim, usamljenim, nezavisnim (kako pise bratu 1841. godine). Za njega je iznad svega - "sloboda i poziv". On zivi za stvaralacki podvig. "Bio sam tada strasni zanesenjak" - seca se on toga vremena dvadeset godina kasnije.

Dostojevski-sanjar, to je Dostojevski-pisac koji samo jos nije nasao svog junaka i svoju pripovedacku formu. Kod njega je sve jos u previranju. Nekoliko godina kasnije u pripoveci Bele noci, koja je obelezena jakim psiholoskim autobiografizmom, on ce prikazati usamljenog sanjara, u kome se vec oseca pravi umetnik misli i reci.

On je mrzeo kapitalistickog coveka; burzuja, malogradjanina, coveka koji se bavi sticanjem, vlasnika, gramzivca. On nije nasledio ocev tvrdicluk i uvek je u sebi vaspitavao darezljivost, saosecanje, sirinu, spremnost da sa drugim podeli i poslednje.

Polazeci od sustine svog stvaralackog rada, on je mastao o obezbedjenom zivotu da bi postigao umetnicko savrsenstvo. Smatrao je da je umetniku potrebno izobilje, sloboda, koja je nezamisliva bez materijalnog blagostanja.

19. oktobra 1844. godine Dostojevski je na osnovu molbe oslobodnjen sluzbe, a 17. novembra je izbrisan sa spiskova peterburske inzenjerske komande. To je vazan datum u njegovom zivotnom letopisu. Od tog trenutka on je slobodan knjizevnik koji pripada iskljucivo svom spisateljskom pozivu. Napunio je dvadeset tri godine. Januara 1844. godine on je doziveo u sebi nesto sto je nazvao vizija na Nevi. To je bilo predosecanje buduceg sveta njegovih drama i likova. Najzad je asao svoje junake. Jasno je video novu umetnicku formu koja je odgovarala njegovim idejama. Sada je mogao da stvara. Dostojevski dovrsava svoj prvi roman, koji po obimu odgovara Evgeniji Grande, i na njega koncentrise sve svoje planove i ocekivanja.

Na naslovnu stranu svog rukopisa on stavlja zaglavlje: Bedni ljudi. To kao da je deviza i program njegove celokupne buduce delatnosti. "Jednog jutra" - secao se Grigorovic, koji je u to vreme ziveo sa Fjodorom Mihailovicem u istom stanu - "Dostojevski me je pozvao u svoju sobu; pred njim, na malom stolu, lezala je podebela sveska velikog formata, napravljena od postanske hartije, povijenih ivica i sitno ispisana. - Hajde, sedi, Grigorovicu, tek sto sam je juce prepisao; hocu da ti procitam, sedi i ne prekidaj me, rekao je neobicno zivahno. To sto mi je procitao u jednom dahu i skoro ne zaustavljajuci se, pojavilo se uskoro u stampi pod naslovom Bedni ljudi." Nekoliko dana kasnije Njekrasov, kome je u medjuvremenu Grigorovic predocio delo mladog pesnika, svratio je kod Dostojevskog kako bi ga upoznao sa velikim Bjelinskim, ali ga je zatekao sasvim zbunjenog. Stidljivi i sumnjicavi autor uporno je odbijao da ide kod Bjelinskog. " - Sta sam ja za njega? Kakva ce moja uloga biti kod njega? Sta mi imamo zajednickog? On je ucen covek, poznat knjizevnik, slavan kriticar, a ja... - Fjodore Mihailovicu! Fjodore Mihailovicu! Kakva skromnost! I pred kim? Zar ja nisam citao Bedne ljude, zar ih Bjelinski nije citao? - Pa sta? - krijuci osmejak, tiho i ulagujuci se izusti Dostojevski."..............

NASTAVAK SLEDI NARAVNO