Uvlači se lagano u moje misli i mrsi ih, kao vetar visoku travu livada.
U tom času čudno se dotiču, obraz uz obraz, radosti i tuge koje se nikada do tada nisu srele, kao što se rumena lica bulki naslone, poneta vetrom, na modre oči različaka.
Niha se, niha se nebo nada mnom. I najednom sve se moje misli okretoše tebi svojom suznom bisernom stranom. Tako ponekad, u večer, topole okrenu nebu srebrno lice svoje krune i čekaju noc...