Only for my love.....

 

 

Strepim kada uzberem cvet kraj putanje:
uvek mislim, mozda patis ti u tom casu.
Bezim od sunca i smeha: uvek se plasim da tebe magle i suze nisu zasule.
A kada zivot netera oblake tuge, osluskujem s bolom : mozda se ti smejes slatko, i moja samoca daleka je tebi, i ne osecas gorcinu kapi sto je ja pijem.

Ćudljivo je ogledalo što nosim u duši.
Njegove oči ostaju mirno sklopljene onda kada ih ja prekljinjem da se otvore i da za trenutak zaustave ono što prolazi.
I kada prođe ja tako žarko zelim da se vrati....da me opet dodirne, uljulja u iluziju,  pomuti pamet.
Ti to znas tako dobro raditi, i svaki korak je kao spontana misao koja pleni i drsko zavodi...i čeka,čeka.
Ali ćuti ona duša moja, nece da prizna, samo mudro ćuti.....čeka tebe, jer zna, da je voliš.

Uvlači se lagano u moje misli i mrsi ih, kao vetar visoku travu livada.
U tom času čudno se dotiču, obraz uz obraz, radosti i tuge koje se nikada do tada nisu srele, kao što se rumena lica bulki naslone, poneta vetrom, na modre oči različaka.
Niha se, niha se nebo nada mnom. I najednom sve se moje misli okretoše tebi svojom suznom bisernom stranom. Tako ponekad, u večer, topole okrenu nebu srebrno lice svoje krune i čekaju noc...

Spustila sam oči i zaplakala u sebi, tamo gde niko suze ne vidi.
I zadnji , nevidljivi put uzela te na svoje srce, i zagrlila kao što se san grli.
Pružila sam ti , u sebi, uvek sputavane ruke i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja ramena.

i čekam, čekam....

Znam, kao nepoznati u luku brod,
zalutala je moja duša u ove strane;
znam da nikome ovde nisam rod,
da je trebalo da živim u druge dane.

Znam da sam tanki ptičiji glas
koji se jedva iz daljine čuje;
znam da sam trošni biljke stas,
povijen vetrovima oluje;

da nisam donela nikakvu novu vest,
da ništa veliko svetu neću reći,
da sve su reči moje samo ispovest
ljudska tužna.

Ali niko na zemlji nije kao ja
razumeo božje beskonačno delo;
niko toliko šetao kad mesec sja,
ni toliko slušao lišće svelo.

Niko nije voleo tako neke sitne
stvorove, ni prostrana nebeska krila.
Niko osluškivao tako nepobitne
zakone božje. Samo sam ja bila

stanovnik šuma i saputnik mrava,
i znala potoka i vetrova smer,
znala o čemu priča livadska trava,
i šta oseća u grmu skrivena zver.

O, znam: ostaću sasvim nepoznata
novom vremenu i novome kraju;
ali mene poznaju sva nebeska zlata,
oblaci, i bube, i šume mene znaju.

Potomstvu svome ispričaće laste
da sam proleće pesmom predskazivala
i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.

Reke će moju sliku u sva mora
razneti, i u sva jezera neznana,
ptice će moju pesmu s mladog bora
pevati kad mene ne bude jednog dana.