DEDA

Moj deda, Stojan Trandafilović je bio velik švaler. Suknjoljubac, vetropir, lola, bekrija... ljubavnik bez premca. U današnje vreme se lepim srpskim jezikom kaže da je moj deda bio kurvar, al' nemoj da te Taja uhvati da koristiš taj izraz – leteće perje. Deda Stojana sam videla dva put u životu – prvi put kad ga je moja nana Milena ošamarila u kapiji njene kuće, u sred bela dana, na očigled prolaznika. Visokog čoveka, obučenog u mekanu jaknu i farmerice. Drugi put kad je Taja imao infarkt, zatekla sam jednog matorog čilanera kako sedi pored bolesnikovog kreveta i nešto mrsomudi sebi u bradu. Taman sam se spremila da tu izlapelu matoru ludu preselim za susedni krvet gde je ležao čilanerov ispisnik, sve misleći da je ovaj još i izlapeo... al' kad sam prišla krevetu, i taj matorać podigao oči na mene, prepoznala sam ga. To je bio deda Stojan. Taja ima iste njegove oči, nema greške – ispunjene suzama. Ne govori jer ne sme – i da sme, ne bi valjda znao šta da kaže tom čoveku koji mu je samo dao život. Koga je video na jednoj jedinoj fotki koju baba čuva, Bog te pita zašto.

I ja ih imam. Porodično blago Trandafilovića je pripalo meni, Nemanja se bacio na Ljiljinu familiju, ljubi ga majka.

Posedeo tu malo Stojan, promrsio još po neku i otišao. Nekad mi samo dođe krivo što nisam pošla za njim, da popričamo još o nečemu. A o čemu bih, opet, mogla da trtljam sa starkeljom od preko 80? Dedino ime se nije spominjalo u kući moje nane osim u kontekstu „ona stoka“, „ona budala“, „onaj serator“ i tako... imao je Stojan ličnih zamenica ko sinjorita pegica, i uvek se znalo da nana priča o njemu, po tome kako joj se lice izobličilo, pa joj oči sevnu da se ukenjaš.

Mrzela je Stojana. Kako je to provesti ceo život mrzeći oca svoga sina, mogu samo da zamislim. Milion puta sam slušala priču kako je Stojan nju smuvao na brzinu, mladu i zelenu, zavela je baraba matora, iz pameti je izvela, zaludeo je i „onda kad sam mu rekla da čekamo dete – prc, opa bato, ona stoka (vidiš, šta ti kažem?) klisnu k'o puvanjak... nisam ga videla više. (tu se nana obavezno zaplače) Sve sam sama... stomak do zuba, a ja debela, ne mogu ni da ustanem... velika sramota... poslali me u Planu kod familije, da rodim. Tamo smo rekli da mi muž pogin'o u bombardovanju... i tako... rodila majka čedo.“

Šta je ustvari bilo – nana je odlepila na Stojana Trandafilovića, advokata, udovca, visokog macana politički neopredeljenog javno, dok je privatno deda voleo Kralja i u kupatilu mu držao sliku – nije bitno za priču, al' mi uvek bilo simpa da zamislim Stojana kako bulji u The Royal Family dok se brija ili čupa dlake iz nosa, a možda mu se i prikenjalo? Kad ga je upoznala bio je petnaestak godina stariji od nje, „čika iz radnje do njene“ gde je radila – kafana je u pitanju, da ne misliš da je nana bila bogata, nosila mu u kancelariju kafu i... deda je smuv'o očas posla. Na pomen vanbračnog deteta sa balavicom je reagovao tipično balkanski, manevrom „nestanak u vidu 'tice lastavice“, prilično grubo odjebavši nanu.

Nana mu zbog toga nikad nije oprostila. Stojan nije vidjao Taju, nešto što nije 'teo, nešto što nana nije dala pa je Taju podigla i odgajila nana. I nanina porodica. Negovala i čuvala, pazila i mazila, gajila i bodrila - đubrila ga je mržnjom prema Trandafilovćima koji se nikad nisu pojavili. „Ni sa čokoladom da dodju, ma nikad ta bagra, na vrata... a ja nisam tražila da ga vide, ... i tako. Odoše godine...“ a sa tim, i njen pogled negde.

Početak početaka je bitan, no se preokupes mi amor, ne priča Mama ovu priču da bi popunila stranice, a ne! Nemam ja potrebe za tim, dovojlno je interesantno sve što imam da kažem. A, znaš šta je još interesantno – što se knjiga sama piše, pa da! Dok ja pišem šta je bilo, „šta će biti“ se dešava.... klasična resava - kažem ti ja, sama se knjiga piše!

Glupa sam, tupča sam, što je nisam ranije pisala. Nego, rahatli deda Stojan...

Nana se nacrtala u rano jutro kod nas. Miriše kafa (nekad stvarno žalim za danima kad smo prdeli i smrdeli svo četvoro na 50 kvadrata, al' samo ponekad), čujem kroz san a i dok se budim kako kvrcka porculan. Nana kao da uzdiše... i Taja mi...

Jbte, oni plaču...

-Jes' ustala to mila..? Odi da te Nana poljubi... Umro je deda.- Pade mi fioka od uzbudjenja, aman nano ..? Deda? Deda Stoka je umro, i šta sad cmizdriš tu? Nisam to izjavila, ma jok. Skljokla se u stolicu i samo blenem u njih dvoje. Plaču... suza suzu stiže.

Eto tako, umro mi deda.

Deda. Sećam se jednog starkelje iz zgrade, zvali smo ga Deda – večito nas je zalivao vrućom vodom kad zagalamino ispod njegovog prozora, jebali mu sve po spisku i pravili još veću buku baš njemu u inat. A kad je deda otputovao u većna lovišta, bilo nam krivo. I na sahranu mu išla dečja a komšijska delegacija. E, i sad se osećam isto. Uvukla se eto neka tišina u nanu i sina joj, nit se gledaju, nit mrdaju... samo tako, ko mrtva puvala.... Nana konačno ispade džek, obrisa suze i reče:“Ko će samnom na sahranu?“ Taja ko drvo – tup, gluv, bez osećaja. Pokiso. Nije je ni čuo, dva put je ponovila. „Ja neću... nije mi bio otac kad je bio živ, nije ni sad, kad je umro.“, ustade čovek i ode. Nemanja je rek'o da ne bi iš'o ni mrtav, da je to velik smor i da više voli baba Smilju od tog kretena. „Ne znam čoveka, nano, ne smaraj...“ Majku Ljilju nana nije ni pitala, pa sam prirodnom a i logičnom selekcijom krenula ja sa nanom.

Pošalji komentar ::

nemoj praviti pauze pisi dalje odmah

'Ма какв твој деда ! Да си ти знала мог деду !

Svaka čast - pametno i lepo od tebe što si otišla na sahranu pa kako god.
Je li zaslužio - nije li zaslužio? - vrag bi ga znao sada, ali život je to, a život je ponekad surov jaaako, a svi ljudi nisu i ne mogu biti jednaki, kako materijalno tako ni moralno i po mnoooogo čemu još, ali ti si ispala pravi karakter i dokazala da loza ipak napreduje i to dobro..

ne znam ko,al dobro, ti znaš
Tomo jel sam trebala da ga znam? gerijatrija mi jeste bila fah al mis e nešto čini da bi ti ubila dedu
Kojak, čitaj dalje, ima još, ne donosi zaljučke baš tako

Ко, бре ? Мој деда је у 88-ој, сваки дан ишао 15 км далеко код своје швалерке ! Ух, да је сад жив, па само да му кажем шта си ми рекла !

MIKI PISES ZA MEDALJU I TO ZLATNU.

Tomislave crni sine, daj bože da si povuko na dedu. možda me ne prođe želja da te sobalim u šljiviku

SIMĆE, promoterko glupa...

Ух, немој тако ! Оно "сине", не ваља то !

Zezamo se TOmislave....