Uhvatio se jednom rukom i drugu nogu prebacio preko nalazeci dobar oslonac. Ocito da je u veranju imao iskustva, da njen strah je bio preuranjen. Kada je vec trebao da izdje na put Milica mu je spontano pruzila ruku. On je osetio cvrst stisak, njeno gipko telo, je reagovalo i jednim zamahom je izasao na put pored nje. Rekao je hvala. Nije trebalo. Sad ste isprljali ruke sa glinom. Blaga rumen je ponovo osvojila njene obraze i odgovorila je meni zemlja nikad nije smetala. Rodejena sam u kraju gde zemlja postuje, gde zemlja hrani, gde je ona najvrednija kada se potomcima ostavlja u nasledje. Ako zelite imam kod sebe dovoljno vode da operete ruke.

Ako ste žedni imam casu pa se napijte. Da Milice to bi  mi bas trebalo jer sam bas dehidrito kopajuci na ovom suncu. Ako smem pitati sta ste trazili pod tom stenom. On se ponovo nasmejao i rekao. Zemlju. Ona mu uzvarati istim recima. Zemlju. A kakva je to zemlja koja se kopa tu i morate da se verete po ovim stenama. On joj rece. Posebna vrsta. Od nje se posle ucini prah.kada se osusi, samelje i onda se koristi za slikanje. Pa zar vam nisu dovoljne boje koje donesete. Ne. Nisu. Uvek obilazim i nadjem one boje koje su samo tu. Njih formira zemlja, nijansu, ton. Voda je spira sa stena i ona se talozi tu gde sam ja kopao. Njegovo objanjenje joj se ucini smislenim i nije zelela dalja razajasnjenja.
On je oprao ruke dok mu je ona polivala iz njene flase sa ranca i onda mu je pruzila papirne maramice da obrise ruke i lice. Milice vi bas znate kad da naidjete kao i juce u crkvi. Ona se zacudi tim njegovim recima. Pitala se sta je ona to izazvala svojim dolaskom. Medjutim Jevta nije hteo da daje dodatno objašnjenja a ona nije htela da ga dalje ispituje. Nastavili su da se spustaju tim putem koji je bio prepun rupa i Milica je htela da jednu rupu preskoci ali je precenila ili nij eprimetila da se zemlja tu osipa pa je izgubila ravnotezu i telo joj se zgrcilo ocekujuci pad. Osetila je necije ruke oko struka i snazan stisak. Gotovo da je izgubiloa dah sto od iznendnog straha ili je adrenalin u njenom telu naglo proradio pa je se sva krv pojurila u lice.Uspostavila je ravnotezu. On je posmatrao njeno lice. U sebi je cuo glas koji mu govori. Boze kako si lepa. Od danas cu svima andjelima davati tvoj lik. Neznam kako. Nisam nespretna. Toliko puta sam prolazila slicnim putevima. On se ponovo nasmesio i rekao. Sad je, jedan, jedan. Vi ste meni pomogli a ja sam vama. Na telu je jos osecala njegove cvrste ruke. Njegov dodir je pokrenuo u njoj navalu osecanja koja je uvek potiskivala u kontaktu sa muskracima koji su pokazivali odredjeni interes prema njoj. Nije nikada bila koketna, da svoje telo i oci koristi radi stavaranja utiska. Flert je za nju preuranjeno pokazivanje svoje naklonosti. Njoj je potrebno vise od laskanja, osmeha i zavodljivih pogleda.
Nastavili su put i ne zadugo usli zajedno ali na odstojanju na manastrisku kapiju. Njihova pojava je privukla paznju i dva para ociju su se zagledale prema njima. Monah Gavrilo je ispod oka posmatrao Jevtu i skor o sa mryznjom posmatrao  njegovo lice  i  njegov hod.
Pojava gospodjice koja je izgledala jos lepse izazvala kod njega da se namrsti i pognut pobegne iza konaka gde je uzeo da slaze icepana drva uza kameni zid. Krstio se i molio
ali je grc skor blizak  mrznji ostao kao senka na njegovom licu.  Oci  Lepine su  se zalepile za Jevtino lice i trazile su njegove oci. U njoj se uskomnesalo sve i njene svetlo plave oci su potamnile kao more pred oluju. Milica je uocila iznenadnu promenu na Lepi i nije odmah shvatila razlog njenog skoro besnog pogleda koji je uputila Jevti. Jevta je samo jednom hladno pogledao i ona je u svojoj nemoci samo se okrenula i otisla kod radnika koji su prenosili grede koje ce podici na zidove priprate. Milica je se priblizila gradjevini i htela je da je snimi iz razlicitih pozicija, da svaki ugao istakne vesto odredjene proporcije lukoava i raspon na izmedju stubova. Dok je snimala, pšratile su je Lepine oci, a u lepi je besneo glas. sad ces jos da se svrckas i okreces tu oko crkve ispred. Da se pokazujes u toj skupoj odeci. Da se vrtis ipred Jevte dok mi ne pripadne muka. Boze. Sta nju dovede u ovaj krs gde samo ovaj manastir i onaj prazan motel visoko na brdu ima a okolo kilometrima nema zive duse. Bas je nasla kada da dodje. Bas sam baksuz. Sa njom treba da se takmicim a Jevta je vec nasao kao da je trazio njenu blizinu motajuci se za onom glinom koja mu nikad nije dobra i stalno se pentra po onim stenama. Lepa se uputila prema crkvi i usla unutra. Sklonilase od njihovih pogleda, od njihovog prisustva. Posmatrala je juce zapocete crteze koje je Jevta sa kartona crvenim prahom prenosio na zid. Ocrtane figure. U svako zenskom liku je prepoznavala Milicini lice. I yaplakala je i uhavtila svoje obraze sa obe sake i zavapila. Boze zasto. Zasto me stavljas u ova iskusenja. Boze. Sacuvaj me od ove mrznje koja se budi u meni. U sebi je izgovarala reci molitve i ona je uticala da se smiri i maramicom koju je iz sirokog prednjeg dzepa izvadila obrisala oci i nos. Jedan glas je cula. Boze ako ti tako hoces. Da Jevta nikada ne bude moj, onda se pokoravam tvojoj volji. Lepa je vec vise objekata radila i za njom su ostali mnogi zavrseni mozaici. Lepa je kao i svi ikonopisci sa kojima je radila bila verujuca i svoj posao je vezivala za molitvu. Sa molitvom je počinjala i zavrsavala svaki mozaik. Pridrzavala se postova i pazila da ne zgresi i ne izaziva pomisli. Ove ružne misli su u njoj izazazvale kajanje i osetila je ociscenje kada se oslobodila te iznenadne navale mrznje. Oci su joj postale kao i pre. Tamna boja se izgubila kao da je taj olujmi oblak u njenoj dusi prosao i ponovo je sunce izaslo pa su i njene oci postalo svetlije.
Dok je stajao ispred konaka Jevta je primeti ulazak Lepin u crkvu. Primetio je i njene poglede koji su poceli da mu smetaju, nije se ljutio na Lepu jer je znao da je tesko biti gospodar svom srcu. Popeo se u svoju keliju i pomolio se bogu da sva iskusenja na koja ga stavlja njegovu dusu sacuva od svih zemaljskih gadosti koje coveka od jagnjeta pretvaraju u zver. Sve njegove misli koje su bile okrenute bogu, koje je upucivao nebu su ga vodile sve blize crkvi i trenutku kada ce postati iskusenik koji ce se pripremiti da odbaci sve svoje zemaljske starsti, sve neostvarene zelje i postane jednak medju jednakima. Njegov san da postane monah, da svoje zemaljsko ime odbaci i uzme drugo ime i svoje ruke stavi u sluzbu gospoda nasega spasitelja. Svaku crkvu koju je oslikao, je izneo na svojim nejakim plecima, pricescivao se i postio danima, posvecivao se molitvi da mu ruka ne zadrhti, da svaka figura, svaka scena bude naslikana onom rukom koju je bog  dotakao. Sve molitve koje je uputio bogu su do kraja proziimale njegovu dusu i njegovo srce. Njegove oci su gledale nekud iza vremena gde  zemaljski vid svojim pogledom ne dopire, slikajuci scene u kojima je onaj koji ga uvek prozima ljubavlju, gospod nas Isus Hrist i nasa majka, presveta Bogorodica.koja je iznela na svet cedo koje ce podneti na svojim nejakim ledjima sve grehe koje covek od pocetka vremena stvori. Jevtina molitva i njegovo samomucenje da njegovo delo ostane u slavu gospoda a njegovo ime se nigde ne pojavi ni na jednoj fresci i tako bezimen rab boziji nadje svoj mir u gospodu. Shvatio je da je njegovo telo slabo, a ljudska iskusenja velika, da zlo ne miruje i osvaja gde covek ne ocekuje. Molio se zajedno sa monasima i svoju tugu utapao u pesmu i svoj glas koji se stalno podizao prema jos ne oslikanoj kupoli. Kao da sve stvari u ovom svet imaju svog dvojnika i odslikavaju se kao u ogledalu u vremenu, tako je jos neko svoju molitvu upucivao bogu i svoje suze su mu padala po rukama koje je podizao iznad glave.

 U isto vreme na drugoj strani konaka u svojoj keliji molio je monah Gavrilo. Skloni se sotono ! Zavapi i pade na kolena monah Gavrilo. Plamen koji ga je opekao, sva mrznja koju je osetio mu se vratila i suze su kvasile njegove sake i tekle neutesno padajuci mu po obrazima. Bol koju je osetio jer je svoj zavet pogazio i pomislima dao krila je bila neizmerna. Molio je boga da njemu monahu Gavrilu da mir, da mu oprosti sto je bezrazloznu mrznju probudio i misao kao zlu strelu iz napetog luka svoje duse pustio i odaslao prema tom mladom freskopiscu i ikonopiscu bratu Jevti. Molio je boga  da  se spasi od svih  mrznji koje su ga sa praga ispratile i dovele na ovo sveto mesto. Za njim je ostao kameni prag i zarusena soba gde su njegove oci prvi put svet ugledale. Ostali su samo zidovi, bez krova, zidovi bez prozora kao covek bez ociju. Ostala je rusevina iz koje sada raste dud i pusta dubok koren da razori  temelj njgove kuce. Ostali su krstovi i grobovi, na kojima je oci isplakao. Otisao je da se ne vrati, dok su na brdu prve kuce vec gorele. Gledao je kako se dim vije i polako osvaja selo pa se vise nije videlo ni selo ni kamena cesma koja je iznenada prestala da tece. Samo se iz tog dima povremeno vijao plamen koji je polako lizao, kao neki uzareni jezik, palacao,  dok je sedeo na kolima i prelazio poslednje brdo odakle se videlo njegovo selo koje nestaje u plamenu. Teodorov dolazak u manastir i njegovo cutanje, njegovo tamno lice bez osmeha je uoceno od strane monaha. Ni jedan nije mogao da dopre do tih praznih ociju, da otvori zatvorena vrata toj dusi koja pati, da izadje napolje. Znali su da samo vreme i gospod Bog moze uciniti cudo da se on izvede iz pakla koji se u njemu otvorio. Sedeo je ispod ove iste lipe ispod koje sede ponekad radnici i Lepa dok sprema kockice za svoj mozaik. Ni cvetanje lipe, ni opojan miris koji se sirio dvoristem nije dopirao do njega. U njemu je sve bilo zamrlo njegove oci su gledale unutra gde se jos vio dim iznad zapaljenog sela i dizali se put neba plamenovi koji su sagorevali njegovo srce. Proslo je puno dana dok se Teodor nije makoa sa tog mesta i sam se primio posla, da monasima pomaze u njihovim poslusanjima. Prao je kamene stepenice na crkvi i konaku, cepao je drva, lozio vatru i odrzavao je u manastirskoj trpezariji i kuhinji. Cesto su ga zaticali kako sedi i posmatra taj plamen dok su mu suze kapale po rukama. Nije osecao njihovo nemo saosecanje niti je cuo njihova molitvu da gospod bog pomogne nejmu Teodoru da nadje put da izadje iz pakla u koji se zatvorio.
Boze gospode ukloni sa mojeg puta sotonu koja mi zamagljuje vid i zagadjuje dusu. Molio je u sebi Teodor. Molitvu je svoju zavrsio i nastavio u sebi da moli onu kratku monasku molitvu dok se spustao niz drvene stepenice konaka. Ugledao je freskopisca Jevtu kako ulazi u crkvu. Video je radnike kako podizu teske grede na zidove priprate i rasporedjuju ih da bi podigli rogove i formirali krov.
Jevta se obreo u praznoj crkvi. Lepa je bila otisla. Sa neba kupole u nejga je gledao onaj koji nas obasipa svojom miloscu i ljubavlju. Popeo se na skele koje su bile montirane pored bocnog zida i posmatrao je crte koje je preneo crvenim prahom sa kratona. Lik koji se ukazao je bio isti onaj lik koji je juce ugledao kada su se vrata od crkve otvorila i on pogledao duboko dole ispod sebe sa samog neba kupole. Preneo je isti lik, iste oci, sa lica je zracila ista ona svetlost koja se u njegovim ocima spojila sa
sa istom takvom svetloscu i taj trenutak kada se vreme zaustavilo i oni stajali kao dve naslikane figure dok se nisu pomerile njihove ruke i tela i ponovo bilo kao i pre. Ruka mu je sama krenula da obrise taj lik koji je plod njegovog iskusenja ali mu je i zastala jer mu se ucinilo da je to uzaludan posao jer ce se taj lik hteo ne hteo pojavljivati na svim likovima koje bude postavljao. Molio se bogui da mu sacuva razum i ukaze na put, a njegov je put bio put posta i molitve, put koji vodi samo u jednom pravcu i svaki put sa kojim se ukrsta je samo jos jedno iskusenje. Pitao se tako stojeci na skelama zar je trbalo samo jedan dan i jedna noc da prodje da se sve promeni i sve bude drugacije. Do juce je vise sedeo na skelama nego sto je slikao, sa kupole ga je posmatrao Spasitelj i njegova blizina nije ucinila da njegov teret bude manji, da mu ruka bude laka i linija ziva, da svetlost koju vidi da dolazi spolja se pojavi sa njegovih likova iznutra. Ono sto je smatrao ispravnim gledanjem, sto su ga godinama na akademiji ucili, da je prostor koji vidimo pravilan i horizont je linija na kojoj se zavrsava nas pogled, ta misao kao da je ustupila mesto saznanju da je horizont linija odakle samo pocinje nas pogled i ono sto na oko ne vidi je dalje i ima vecu dubinu nego sto je prostor koji nase oko moze zaokruziti. Slikajuci svetlost nanosio je senku a senke na licu onoga koji je nasa sva svetlost ne postoji. Shavtio je da se svetlost samo menja a da je tama i zlo uvek jednako. I ovo manastirsko bratstvo je osetilo njegovu zedj i njegovu glad i osecao je prekor u njihovim ocima jer ono sto on zeli svojim rukama dosegnuti je bozansko. Tu svetlost koju zeli da prikaze da njegove likove ozivi je samo  zabluda jer on nije taj koji podize iz mrtvih i isceljuje u njegovim freskama vec to cini sam Bog svemoguci nas spasitelj u kome se nasa dusa otvara i u cije blazenstvo hrli. Nesavrsenost koju imaju njegovi likovi nikada nece popraviti ma koliko se trudio, jer savrsen je samo onaj koji je nad nama Bog svemoguci u koga verujemo. Sve boje koje su izabrane da izraze njegov san imaju jedinu svrhu da necije oci nateraju da se probude i progledaju.
Milica je posmatrala kako se podizu grede na zidove priprate. Nije htela da ulazi u crkvu. Da ometa Jevtu u poslu. Neki predznak nekog straha u njoj da ce svojim prisustvom poremetiti na ovom svetom mestu neki poredak. Bojala se sebe i svojih osecanja koja su uvek bila potiskivana i u prvi plan se javljala njena zedj i glad za znanjem. Bojala se da je u Englesku otisla da gubi vreme, njena teza i disertacija su se pretvorili u beskonacno prekopavanje rukopisa.
Milica nije ni slutila sta se u dusi njenog oca javilo kako mu se priblizavao kraj. Posmatrao je cerku Zoru koja je vec pocela da stari. Njene kose su polako prosarale se sedim i jos vise se isticala belina njene kose ispod crne marame koju nikada nije skinula a koju ce nositi do smrti za bratom Bozom.  Sava je bolela dusa jer je Zora ostala  bez svog poroda. Poslao je svoju mladju cerku Milicu na visoke skole.
Bio je zadovoljan njenim uspesima ali ne i srecan jer i Milica moze ostati neudata i ni jednog potomka ne bude iza njegove dece. Sa Milicom se gasi njegova kuca. Ostace pusta i prokleta. Kao opomena svima da nije bila nekada dovoljna zrtva Antina vec se to proklestvo proteze kroz svako koleno i prenosi dok se njihova loza potpuno ne zatre. Svako Milicino pismo je donosilo radost u kucu u kojoj su kao dva groba ostali da cekaju svoj kraj vec ostareli otac Sava i prerano ostarela cerka Zora.
Milica je posecivala svoje selo kad god je mogla i vracala se sa suzama u ocima gledajuci njih dvoje koje je volela iznad svega ali ona njima nije mogla da pomogne. Oni su bili srecni sa svakim njenim dolaskom radovali ali su je uvek govorili Milice za nas se ti ne brini, imamo svega, nista nam ne treba a ti idi nemoj da gledas na nas jer svako ima svoj posao i treba da brine svoju brigu. MIlica se ljutila na njih sto se iscrpluju na zemlji, drze stoku kad vec novaca im ne nedostaje. Otac Sava nije hteo da cuje da sedi besposlen i da gleda kako mu polja zarastaju u korov i trnjak. U dvoristu je uvek imao posla, spremao je drva za zimu, nesto tesao ili zagradjivao dvoriste. Sava je svoj zivot vezao za zemlju, svu energiju i snagu je trosio ali se ta snaga i obnavljala sproleca na vazduhu kad sve olista i ozeleni Savi je onako bolnom cvetala dusa dok je prve vatre ne sprze koje su sve cesce i vise ni kise ne padaju da napoje zednu zemlju kao pre vec padnu nekako crne i kisele pa se njegove vocke suse i lisce im opada da ga dusa boli kad uzme sekiru da stare jabuke i tresnje u korenu posece.
Poslednji put kada je bila u selu, otac je sedeo sa njom i slusao o tom dalekom svetu o zemlji u kojoj je milica se zadrzala na skolama. Sestra Zora je slusala ne prekidajuci njihov razgovor dok Sava nije Milici rekao da ona je u zivotu puno postigla, zna jezike svetske, bogata je.  Milice mi Hadziantici nismo nikada bili sirotinja. Kao da nas novac ne zaobilazi ali nas prati neki greh i nesreca. Neka tvoje srce ne ostane pusto, kao sto je tvoja majka vas dve i moja dva sina na svet donela i svoj zivot izgubila i ti znaj da nema vece srece u zivotu nego kad se cuje plac tek rodjenog deteta. To je na tebi mene nemoj da slusas jer ja ni sebe nisam sve kako treba u zivotu naucio. Ako bude srece i sunce ce ponovo ovu kucu Hadziantica ponovo ogrejati i vratice se deciji smeh u ove sobe. I nista vise. Milica je slusala oca i njene ozbiljne oci su prelazile preko novih bora koje su se pojavile na ocevom celu i licu. Oce. Dace bog i zavrsicu svoju doktorsku svoju tezu pa ce se i moj zivot izmeniti. Do dna duse je dirnula prica oca Save i zarekla se da u zivotu ce svoju karijeru graditi uporedo sa teznjom da ne ostane sama i bez porodice. bio bi to pozraz svih njih, i nje same. Vec je osecala da se njeno telo promenilo, bavila se sportom koji je Milici odrzavao vitalnost i Milica je procvetala da je glas o njenoj lepoti putovao i sirio se. Novinari su cesto trazili od nje da da svoj intervju. privlacila je paznju medija, iz slojeva u koje se tesko prima novo lice Milica je usla kroz sirom otvorena vrata. Bila je svesna da tome moze da zahvali i teta Bos koja je prpadala tom sloju i koja se kretal u tim krugovima. Udvaraci su pokusavali da se priblize toj lepotici crne kose i zelenih ociju. Besprekorno doterana u odeci koja je odavala istancan ukus je stekla obozavaoce u svetu pozorista. Sportisti su se utrkivali da osvoje to nedostizno srce. Nailazili su na ljubaznost, prijatelstvo, lepu rec. Napisane su mnoge pesme koje su opevale Milicu. Pesnici su se zaklinjali da ce njihova ljubav vecno trajati. Sa teta Bosom je bila u zizi zbivanja, kultura je postala deo njenih duhovnih potreba, izlozbe i knizevne veceri, sportska takmicenja festivali, modne piste gde je vise paznje privlacila ona nego modeli koji su izlazili i setali ispred probrane publike. Odlazak u Englesku je sklonio Milicu iz jedne sredine koja je izgubila interes za njom. Njena putovanja po svetu, njeno ozbiljno posvecivanje nauci su je odveli iz javnog zivota, prestala je da bude ciljna meta, novinaram, fotografa. Samo su retke fotografije dopirale u zemlju u nekim specijalizovani casopisima gde je Milica sve vise sticala slavu i ime.
Vratila se pesice u Motel. Posmatrala je manastir iz motela. Videla je zidove od mermera i belu kupolu. Pitala se da li je u njoj Jevta. Pokusavala je da sagleda svoje interesovanje za Jevtom. Sta je to privlaci njemu. Kakva je to nevidljiva nit povezala nju sa tim slikarom crne kovrdzave brade i duge kose vezane u rep. Osecala je zelju da ga vidi, da bude u njegovoj blizini ali se plasila svojih osecanja koje se bude i koja su pretila da je zavedu na stramputicu. Citala je da svoje misli prevari i izgubi se ispred njenih ociju njegov lik. Povremeno joj se glava sam okretal prema prozoru gde je kao magnet vuklo da svojim dvogledom posmatra dvoriste ali se nasmejala svojoj decijoj ideji. Obavila je razgovore sa ljudima od kojih je dobijala vazne podatke i koji su ucestvovali u njenom istrazivanju. Videla je da ce njene teze koje zastupa osvetliti neke znacajne istorijske dogadjaje koje je potkrepila sa dovoljno cinjenica da je pokusaj nekih istoricara da izokrenu njen stavove nije naso na podrsku u naucnickim krugovima. Neka ih nek se kuvaju. Smejala se i osecala zadovljstvo da njen rad nije sasvim usao u mrtvu trku koja nikako da se zavrsi. Vec zamorena je jedva docekala da se prepusti snu. Poslednji lik koji joj se ukazao dok je iz budnog stanja presla u san je bio Jevta. Koa da se na njegovom licu ukazao onaj njegov osmeh i ona se u snu smesila pa je i njeno lice sijalo kao lice andjela koji je zaspao.
Jevta je sedeo i pokrivao bojom deo koji je pokrio svezim malterom, mekom cetkicom je kao perom nanosio boju prahu koju je rastvarao krecnom vodom. Nije voleo da radi na suvom zidu. jer je njegova tehnika slikanja se razvila u stilu koji nadilazi neke tehnike koje su vec vidjene u novom zivopisu. Njegovo postovanje kanona i predstava koje je samo svojom velikom vestinom pretvarao u originalne i neponovljive scene. Znao je da satima sedi i strplivo islikava pazljivo izvlaceci tanke linije dok se sa zida nebi uzkazao liko koji kao da je neka ruka u koju je bog talenat stavio da stvara. Ushicenost i proklestvo. Dar koji se postuje i razvija. Znao je Jevta da je njegov dar od Boga. Da se ni u jednoj sceni nebi njegova dusa iskazala u punom sjaju. Molitva koju je cuo u sebi i koja se ponavlajla kao sto kuca njegovo srce je bio jedini ritam i pokret njegove ruke. Trag koji je ostavljala cetka i bozanska svetlost koja je osvajala njegove freske se prenosila i na njega. Njegova glava i njegove ruke su svetlele a da Jevta u svom zanosu to nije ni primecivao. Kada zavrsi ovu crkvu doci ce sledeca, i tako u nedogled. Kao da je zeleo da se njegovo oko i ruka odmori. Napajao se sa izvora i njegova dusa se uzdizala sa njegovim likovima alise opet nakon napornog rada u njega useljavala neka praznina. Kao da je svaka scena iz njega isisala svu energiju. kada je silazio sa skele. Cutao je, dok je u njemu trajao taj duboki zanos. Sedeo je sam na onoj klupi koja gleda prema istoku i posmatrao vrhove pod snegom, posmatrao je ptice kako lete, insekte u travi. I zivot se polako vracao u njega. I osmeh je opet se javio u njegovim ocima dok je posmatrao leptira na svojoj ruci. Nije zeleo da se pomakne da pomakne ruku, koja je tolike freske naslikala a taj mali deo bozanske tajne i svekolikog zivota izkazan u lepoti. Divio se skladu boja i linijama koje su oblikovale njegova krila. Znao je da je jadan njegov pokusaj da se takmici sa bozanskim stvaranjem. I zahvaljivao je bogu jer mu se otkrivala tajna koju samo cista dusa moze primiti i poneti.Kao slikar uvek je u svemu video lepotu, i trag bozanskog. Video je njegovu milost i ljubav.
Od malena je crtao likove i figure. Bitke i zmajeve. Andjele sa rasirenim krilima. Vremenom se njegovo oko izostrilo. Odbacivalo suvisno. Jednostavnost i osecaj mere je postao deo njegovog pokreta kojim je ruka kao najfiniji istrument prenosila na karton ugljenom ili sepijom ono sto je u svojoj dusi ispunjenoj zivim slikama video. Prikazivao je muskarce i zene, u biblijskim motivima, starce i decu. Prost svet i bogatase. Sve ono sto je citao iz biblije je u njemu pobudjivalo veru i gasilo njegovu tastinu. Jedino blago koje je sa sobom nosio su bile cetkice koje je cuvao pazljivo oprane i uvijene da se dlaka ne rasipa i vrhovi ostanu skupljeni. Jevtin otac je rano umro, rastao je pored majke koja se posvetila Jevti i osecala bezgranicnu ljubav prema tom sinu koji je uvek imao zamisljen pogled, kao da budan sanjari, zagledan u neki san koji ona nikada nije mogla dokuciti vec samo naslutiti. Njegovo zanimanje za umetnost i izbor da postane slikar je prihvatila kao nesto sto se podrazumeva i dala mu je blagoslov i rekla mu da sve sto u zivotu radi nek cini tako samo da svoju dusu ne ogresi. da cini dobro, da pomogne onome kome moze pomoci i ima priliku. Cini dobro i ne boj se sine moj. nemoj da gledas na novac, ne sanjaj bogastvo, niko nije novcem srecu stekao. Secao se svoje pokojne majke koju je nosio u svojim grudima u dusi kao najsvetliji lik. Kada je umirala i dok je drzao njenu bledu ruku smesila mu se iz sveta u koji je vec bila presla i samo se jos njena dusa jednom niti drzala za ovaj svet. To je bio njen sin Jevta. Rekla mu je da ako bog bude to hteo od njega ode u manastir i ne protivi se bozijem pozivu jer nase je telo slabo i nas um ne ume da razlikuje gde je prava svetlost a odakle pocinje tama. Jevta je ljubio tu ruku i suze su mu kapale dok se oprastala sa njim i odlazila tamo gde ce ga cekati da dodje kad dodje njegovo vreme i svrsi se njegovo poslusanje koje mu je bog odredio. Majku je ispratio i stajao je pored grobnice u kojoj ce pocivati njegov otac i njegova majka. Jevta je ostao sam. Rodjaka nije imao blizih osim nekih dalekih rodjaka i kuca koja je ostala u selu gde su mu ziveli deda i baba. Otisao je iz radoznalosti nekoliko puta u tu kucu i prespavao u pustoj kuci. na zidovima su stajale slike njegovih predaka i njegovih roditelja sa vencanja. Video je i svoju sliku kada je imao pet godina slikanu na Kalemegdanu kao drzi majku za ruku a u pozadini se vidi figura Mestrovicevog pobednika kako u jednoj ruci drzi mac a u drugoj goluba. Vise se nije vracao u tu kucu, kljuc je stajao na istom mestu gde ga je majka uvek ostavljala i cekace ga sve dok se opet jednoga dana vrati odakle je majka otisla. Nesto ga je vuklo i za praznike je uvek palio svece za svoje pretke i zalio sto nije blize da ode na groblje gde su sahranjeni njegovi roditelji i preci. Majcina zelje je bila da pociva pored oca na porodicnom groblju i on je to ispostovao.
Posle napornog posla, jer njegovo telo je trpelo ukocenost, osecao je bol u slabinama i vrat ga je nekad boleo kao i glava jer je naprezao oci i misice vrata posmatrajuci nebo kupole. Medjutim on je izbegavao da se prepusta dejstvu lekova, da bolove uklanja tabletama. Verovao je da opustanje i molitva su naj jaci lek, koji je znao da deluje na njega. Voleo je drustvo ali je bio i usamljenik koji se posvedivao potpuno svom poslu. Lepu je prihavtio kao prijateljicu sa kojom je povremeno pricao o onom sto rade u ovom manastiru i nisu prelazili okvire koji bi davali naznake da nesto vise ima izmedju njih.  Smatrao je Jevta da je ovo poslednje mesto gde treba da se nesto desava i remeti one planove koje su zacrtali kada su polazili u manastir. Primetio je Lepine poglede i vatru koja je tinjala neprestano u njoj. Nju je video kao svoje iskusenje koje ga odvraca od njegovog dnevnog posla. razgovarali su u tisini. Ni glasan smeh ni podignut ton nije remetio mir koji je postojao na ovom svetom mestu. Sa monasima su imali uvek pazljiv i odmeren odnos, ponasali su se kako dolikuje jer su oni tu samo gosti, koji ce tu boraviti i otici a njihovi tragovi ce ostati iza njih. Znali su dobro da monasi svako prisustvo djavola uoce i iza njega svojom snagom i molitvom to mesto ociste. U stanju su da na kolenima od kapije do crkve svaki kamen operu i molitvom proprate ako je necija noga taj put ka Bogu isprljala. Za njih je manastir mesto gde njihov svet pocinje a kapija je mesto gde se zemaljski svet zavrsava. Onaj koji se prihvati zaveta i postane bozji sluga se nebrine za svoje imanje, za svoje novce, jer ima samo ono sto je na njemu i u dusi koja ima vece bogastvo a to je ljubav koju osecaju u svemu sto dotaknu. Pa se  podizu i stupaju u predvorje neba i andjele  cuju, raduju se svakom danu, raduju se suncu, i pate sa nama koji smo puni sebe i smatramo da su oni sve pogubili sa svojim prelaskom u svet gde se sve na jednake delove deli i gde su svi oni u bogu jednaki.
Jevta je razmišljao o pojavi Milice u crkvi i njen dolazak je za njega bio veliko iznenadjenje. Milica je za njega bila vise nego privlacna, sarmantna a ocito i bogata dama koja u njemu izaziva nemir koji ni jedna zena u njegovom zivotu nije izazvala. Njena magicna privlacnost, njen neskriveni sarm, njene oci koje su zracile toplinom i unutasnjom radošću. Tako se razlikovalo njeno suzdržano ponašanje od Lepine nametljivosti. Njena blagost i istancanost unutrasnjih osecanja. Jevta je sa likova sacitavao i na likovima prikazivao unutrašnja zbivanja. Za njega nije bila tajni sta se krije iza gestova i pokreta, sta govore oći a šta usne. Svaki nesklad u pojavi je se pokazivao na likovima, svaka izvestacenost i nepravilnost. U svojoj keliji je kao i u celom manastiru se odrazavao mir, i svaka promena koje je pretila da ga narusi je brzo bila uocena kao na liku i ocima coveka. Manastir je nalikovao na zivi organizam koji ima glas, oci, ruke i noge, i siguran hod, ustaljen, lagani hod u vecnosti. Jevta se posle smrti roditelja sasvim posvetio zivopisu, napustio je grad i preselio se u manastir gde je mesecima provodio u slikanju ili u pripremama da se urade sve scene koje su narucene od crkve. Slava koja ga je pratila je pocela da mu smeta i svaki povratak u svoju pustu kucu u Beogradu je bio za njega gotovo bolno suocavanje sa stvarnoscu koje se polako odricao. Kao da mu je u dusi vise godio ovaj mir koji je vladao unutar ovih zidina. Znao je da ovde ne opstaje ljudska pakost, da je nepoznata svaka mrznja. Svaki monah koji bi u sebe pustio da se u njegovu dusu usele osecanja koja ga vode daleko od spasenja bi sami sebe poveli u proces unistenja. Sladak je hleb u gospodu. A gorak je i crn dok je od djavola. Svaki komad koji je podelio sa monasima i svaku kap vina koju je popio su bili deo one svete tajne koju je cesto prikazivao u poslednjoj veceri. U dusi je cuo reci gospoda, da podele hleb i popiju sa njim vino jer ce to ciniti kad se njegovo telo voznese i kada voskresne. Jevtina vera i njegova potpuna posvecenost je doprinela njegovoj neporocnosti. Odsustvo zelje da se preda bestijalnim porivima koji se bude u bahatosti duha je dalo njegovom liku neku cistocu. Njegove ruke koje su stvarale lepotu u gospodu, su se jednako molile i njegov glas koji je imala i njegova majka koja je godinama pevala u crkvenom horu. Kao dete slusao je njen glas u crkvi i njegove usne su ponavljale one iste reci koje ce mnogo kasnije i on ponavljati sa monasima u crkvi. Lepota njegovog glasa je se sirila po unutrasnjosti crkve izlayila kroz varata i prozore i podizala se nebu gde se cula vecna muzika i glasovi u horu koji su sacinjavali andjeli. Kao da su se ti glasovi mesali i molitva koju je Jevta osećao celim svojim bićem. Uvek su ga pitali zar je potrebna duboka vera slikaru da bi slikao freske i ikone. A on je odgovarao da se ne moze ni zapoceti posao a da se ne zazove ime gospoda boga i sina, Isusa Hrista. Za svaku crkvu molio i dobio blagoslov od nase svete matere crkve i gospoda. Ljudi su ljudi, nekima koji su daleko od vere, ili su se otpadili od nase vere i nase svete crkve je smetala njegova duboka vera pa su se rugali i smejali i isticali da je postao fanatik, da je verski zatucan da zivi u iluzijama o vecnoj ljubavi i milosti u gospodu. On nije odgovarao na takve provokacije, nije se zestio i nije im zamerao jer su daleko od svetlosti koju ima nas Spasitetelj i gledati njegov lik je kao gledati zvezdu koja zraci u vecnosti i svakom pogledu ka njoj se budi iskra vecnog zivota. Oni nisu stajali u hramu i predavali se molitvama i ucestvovali u liturgijama.
Neznano puta Jevta je stajao u hramu dok se citaju molitve, Care nebesni, Trisveto i Oče naš, i molitve: ‘’Gospode pruži ruku svoju…, Ući ću u dom tvoj… posmatrajuci sveštenoslužitelja dok izgovara molitve do oblačenja.  Cuo se njegov glas u Velikoj jekteniji, na početku Liturgije, ‘’Za višnji mir i spasenje duša naših, Gospodu se pomolimo'’, Pevao je sa njima blaženstva i ponavljao je za njima reci  ‘’Za ovaj sveti hram…'’ Pri izgovaranju se Jevta krstio : ‘’Pominjući, presvetu, prečistu… i sav život svoj Hristu Bogu predajmo'’, U svakoj prozbenoj jekteniji posle Velikog vhoda, su u njegovom srcu ostajale reci: ‘’Ono što je dobro i korisno dušama našim od Gospoda molimo'’, Stajao je i slusao svoj narod kako peva ‘’Dostojno i pravedno jest poklanjatisja Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu, troicje jedinosuščnjej i nerazdjeljnjej'’, Stajao je i bio ponosan sto pripada tom narodu, sto se predaje molitvi i u gospodu trazi milost koju samo gospod Bog moze dati.
Gledao je monahe kako  pri izgovaranju reči: ‘’Uzmite, jedite, ovo je Telo moje…'’, pokazuju rukom prema svetom diskosu, a prilikom izgovaranja reči: ‘’Pijte iz nje svi…'’ pokazuju rukom na sveti putir. Sveo je to posmatrao i u svoje freske prenosio uvek postujuci kanone i ne odstupajuci od utvrdjenih pravila, ne unoseci novotarije jer je postovao ono sto su sveti oci i nasa crkva imali i cuvali u vremenu koje nije uvek bilo naklonjeno nasem narodu, koji je trpeo velika stradanja i stavljan na iskusenja da izgubi duh svoj i svoju dusu raspe po poljima gde nema nase vere ni crkve.
Uvek se Jevta pre Hristu u molitvi obracao koji nije za svoje sledbenike postavio obrazovane i visokoumne ljude, već proste ljude čistog srca, Nije Jevta slusao pametnjakovice koji su pluvali po veri, po crkvi i u sekte se petljali da neku korist steknu a svoju veru pogaze.
Nije se brinuo Jevta sta će u nekim knjigama fariseji analizirati i demantovati to što Hrist propoveda, jer on je davno reako narodu : Mani te se fariseja i njihovih nauka već pođite zamnom.  Zar je danas potrebno da se doktoratima sa sa tezama i naučnim putem dokazuje da je Hrist postojao? Kome je potrebno dokazivati da je Hrist postojao i postoji?
Milica je upoznala oca Grigorije koji je rukopoložen za jerođakona i jeromonaha. i 1970. godine, otisao sa još tri monaha (Mojsijem, Petrom i Mihailom) u Svetu Grou, u manastir Hilandar. Tamo je živeo i služio kao čredni jeromonah oko 13-14 godina, a potom odlazi u Jerusalim, u Bratstvo Groba Gospodnjeg. Izvesno vreme proveo je u Jerusalimu, a zatim ga Jerusalimski patrijarh postavlja za igumana u hozevitskom manastiru Svetog Georgija u pustinjskom kraju, na putu između Jerusalima i Jerihona, u potoku kraj jedne pećine gde je gavran hranio i pojio proroka Iliju da ne umre.Otac Grigorije je u njenim mislima ostao kao njen pouzdani vodic, koji je ukazao na put koji treba da sledi i predje kao sto je on presao svoj i eto tu se nasao u pustinji u manastiru Svetog Georgija. Tu je nasao odgovore na mnoga pitanja koja je postavljao u molitvama  a na koja mu je samo gospod Bog svojom miloscu odgovorio. Zar je nas Gospod Isus Hrist san, u ocima nevernika, je iluzija, pa se  imenom njegovim poigravaju a na njegovim recima novac sticu.U manastirskoj biblioteci je nasla trag koji je doveo ovde gde kao da nema nicega, kao da je pustinja, supljega kamena u kojem se se zmije legu i obilaze oko manastira jer osecaju da prag koji je osvecen preci ne mogu. Sedela je za stolom i citala zapise u kojima je prepisala jedva vidljive reci, od ociju skriveno, relikvije, jaganjac u pecini, stepenice, prag, na dnu rukopisa koji je jedva citljivim slovima progovorio o hadžijama koji su do ove pustinje i ovog manastira dosli, njen predak Anta je svoju molitvu ovde u crkvi bogu uputio i zarekao se da ce sve svoje razdeliti da svoje potomstvo spasi od zle kletve koja se obistinila i rusitelje manastira u kojem se ona sada nasla  stigne bozija kazna. Njen šok je bio potpun kada je povezala njegov put i sada njeno traganje za onim cega nema, sto je skriveno iza vidljivog sveta i samo njeno maslucivanje joj govorilo da ne odustaje jer je na kraju puta na koga je ukazivao sveti otac Grigorije. Nije joj davao mira prepis rukopisa u kojem su stajale reci koje je bezbroj puta izgovorila i koje su njoj stalno se javljale, od ociju skriveno, jaganjac u pecini, relikvije, stepenice, prag. Posmatrala je stepenice koje je snimila, na crkvi, priprati, na konaku, na kapiji kroz. koju se silazi u manastir. Nista nije videla kao sto je rukopis i rekao. Ono sto trazi ona ne vidi na tim stepenicama jer je od ociju skriveno. Zagonetka. Kao da se pisac rukopisa igrao i hteo da sakrije svaki trag do onog sto toliko trazi. Pecina. Ovde je toliko pecina i supljina i da ih sve istrazi bi bilo ravno trazenju igle, jaganjac u pecini. Sta to znaci. Rodjenje Hrista. Pecina ili je samo jagnje u pecini. I opet je ponavljala ono sto je pisalo kao reci neke pesme od ociju skriveno, kao neki refren koji ce u njoj se ponavljati sve dok postoji tajna u koju samo ona veruje i otac Grigorije.
Rekla je devojko, nisi dosla ovde da ocajavas i da se zaljubljujes u slikare nego da razmisljas kao sto nikada nisi do sada. Povezi sve cinjenice i odgovor ce se pojaviti iz nevidela. Ponovo je citala ono sto je citala bezbroj puta, manastir sagradjen na trecoj i srednjoj zaravni, izvor u blizini, hrastovi na kojem je postavljen peskir i budakom zakopano da se temelj udari i povelja u temelj spusti. Dobro. A sad priprata. Priprata se ne spominje.Sta to znaci da je novijeg datuma. kasnije sagradjena. Izvesno je jer materijal za gradnju priprate i crkve se ne podudara. Kamene ploce u priprati i crkvi nisu iste. Prag na priprati i crkvi takodje. Priprata je sazidana i kao da je sakrila vrata crkve. Zasto je neko zidao malu pripratu na tolikoj crkvi. Njena velicina je govorila i stubovi da je u njoj nekad moglo da udje mnogo naroda. Posmatrala je pripratu bez krova i ulaznih vrata koja ce tek naknadno biti postavljena. Da. Vidi se da priprata krije vrata. Pa sta stim Milice. Tu se njena misao vrtela u krug. Ni jedan detalj nije ukayzivao da tu ima nesto neobicno. U nekom trenutku joj se javila jedna mala misao koja je za tren zasvetlela i pitanje se javilo. A da nije ispod. I sama se sebi nasmejala. Ma sta tije nemoj da fantaziras. Kamene ploce su stare u crkvi i pruzaju se citavom povrsinom crkve. U priprati su postavljene da se pruzaju pod sam temelj.  Da nije ispod nekog praga skriveno nesto. Ne suvise mali prostor da se tu nesto krije. I opet je bila na pocetku kao da se neko davno poigrao i sakrio ono sto je skriveno od ociju.  Uh. Samo bog ce da otkrije  ono sto  je covek sakrio i sto  se u vremenu izgubilo. Jedan podatak je privukao paznju. U vreme u kojem su hadžije odlazile i dolazile i svete zemlej sa Hristovog groba donosili  relikvije. Da . Eto. Znaci relikvije. Ako su donete ili su opljackane ili su od ociju skrivene. Ali gde. To samo bog zna Milice. A kad bude hteo da se to sazna onda ce se ukayati jasno sto nije jsno sto je u receno u zakonetki. Moyda nedostajuci deo rukopisa govore vise o tome. Ali to je obrisano i ne vredi o tome misliti.
Citala je dalje i nije ni primecivala da se vec smrklo. Nije osecala ni glad ni žedj.
Citaj Milice. Citaj. U povratku su hadžije donosile mnoge relikvije ali mnoge nisu stigle tamo gde je trebalo jer su pljackasi napadali karavane i ubijali hadžije.
Nije retkost da su se zadrzavali u manastirima koji su bili napadnuti i opustoseni jer su u njima zanocili sa svojim karavanom. Ako su se nekad ovde nasli u karavanu u nekoj noci, goreo je krov priprate i crkve i manastir je poharan i opustosen. Zasto. Kao da je bes i ljutina pljackasa kulminirala pa su se obrusili i na gradjevinu koju su otavili bez krova kao i pripratu. Sta to znaci. Da. Da. Su pljackasi ostali kratkih rukava. Da su ih monasi preduhitrili. Pa su u besu pobili hadžije i mucili monahe koji nisu hteli da odaju tajnu pa su svojom glavom platili svoje cutanje. E. Milice daleko si otisla u svojim zakljucima. To su vec pretpostavke. Ne. Nisu. Grobovi kojih ima previse i koji svedoce da je se tu naslo u odredjenom trenutku previse tela. Svi grobovi i kameni krstovi su iz istog perioda. Tek poneki natpis, poneko ime se videlo sa snimljenih grobova. Dobro Milice. Mozda si se pomakla za milimetar napred a mozda si se citav kilometar vratila unazad. To sad neznas ali sutra. Sutra cu opet da lupam glavu. A dan je mladji nego noc koja dolazi pa cu opet se uputiti u manastir. tamo cu sve cinjenice da sagledam i dobro osmotrim gde se rasplice ono sto je upleteno i zamrseno. A tamo ce biti i Jevta. To ime se u njenoj glavi se javilo kao bljesak svetla koja se povuce pred njenom resenoscu da u ovom manastiru nije ni vreme ni mesto za avanture i zaljubljene poglede koji se ukrstaju i spajaju da se razum povlaci a srce lupa kao ono najmanje zvono koje cuje svako jutro dok u ritmu se javljaju i ostala dva veca.
U Milici su se sjedinile tri velike vrline, odvažnost, objektivnost i odgovornost. I sve tri je Milica drzala u jenakom odnosu i nije dopustala sebi da neka prevagne i time se naruši onaj fini sklad koji je postojao u njenom telu i duši koja je bila pažljivo negovana i hranjena najcistijom hranom i napojena sokovima koji su u njoj budili skrivene talente i podsticali razvoj njenog ostrog i brzog uma. Sve njene odlike su bile utemeljene, pa i odluka ljubavi, da nekoga jednoga dana zavoli i ono sto je uvek smatrala prirodnim da svoje nagone koje svako bice ima ispolji. Njena resenost da njome ne vladaju nagoni vec da se sve desava u njenoj licnosti i dusi koja se oslanja na njenu onu skrivenu umetnicku crtu koja je davala njenoj licnosti onu zavrsnu notu bez koje bi citava kompozicija ostala nezavrsena. Iakoje sve svoje znanje stekla trudom i radom i njen um se razvijao u skladu sa dusom, u njoj je ostao deo koji nikada nije mogla do kraja da razume i  pronikne u taj iracionalni svet iz koga je ipak crpila sve svoje ideje i konacno kao da je ona violina u rukama vrhunskog majstora koji se ne trudi da vidi kako prevlaci gudalo preko zica i na kojoj zici je koji prst, jednostavno cini to nesvesno jer je tako je i najbolje da se iz dubine duse na povrsinu svesti izvuku oni zvuci koje cisto mehanicko orkestriranje ne uspeva da ostvari. Kao  da u njoj nije vise bilo dileme kako da se njeno instiktivno istrazivanje spoji sa njenim itelektualnim zakljucivanjem i rezultatima koji  is toga proizilaze. Uvek se njen duh oslanjao na svoje carstvo nesvesnog  iz koga je crpila i svoju energiju i svoje ideje.Nije dopustala sebi da njeno iracionalno biće koje je ponekad osećala se oslobodi suviše izvan njene kontrole. Akoje osecala neku potistenost ili znak neraspolozenje uvek je cvrsto u svojimrukam drzala dizgine svoje maste koja je bila i njena inspiracija i prva njena intelektulana radoznalost je bila plod njene zdrave maste. Da je izabrala da bude pisac napisala bi pesme ili price u kojoj bi ta njena masta dosla do izrazaja.Da je izabrla da bude slikar prikazala bi sve ono stoje videla i zapazila onim bojama koji nisu samo imitacija stvarnosti vec licno prepoznavanje atmosfere i sustine koju imaju objekti koje vidi a ne njihova ogoljena forma i spoljni izgled. Njen um se u svetu itorijskih nauka osecao kao u svojoj dobroj kuci. U kojoj je sve podredjeno i namesteno da zadovolji svog stanara. Za nju je njen poziv istoricara bio više od dobro izabrane odeće. Kao mlad filozof pitala se da lije njen motiv da svoj zivot prilagodi tome da bude srećna ili da prihvati stvarnost da je odabere kao svoje polaziste. Bojalase da ako se preda stvarnosti u potpunosti izgubi onu slast koju joj je stvarala masta i njeno bogato nesvesno u kojem se sada poavilo jedno ime koje stalno pokusava da se nametne i da je skrene sa njenog puta.
Kao da je ponekad svojim polom, odbijanjem da prihvati da je prelepa mlada žena gradila svoje barijere i svoje nagone potiskivala. Već je osetila neku malu bol što ne može da se prepusti tom novom osećanju koje preti da je preplavi i osvoji da se srusi taj zid koji ce i ovaj put izgraditi  a koji ce daje zauvek odvoji od Jevte. Ni njena vera i potreba za Bogom nije jednaka njegovoj. Niti se bojala da ce tu njenu veru okarakterisati kao nepotpunu. Znala je da svojim spekulacijama ili neutemeljenim tvrdnjama u sferi u  kojoj je ona vise filosof nego vernik izazvali reakcije koje bi bile pogubne za njen naucnicki put. A ona ne zeli da je neko oblaci belu kosulju ako iznese neke tvrdnje iza kojih ne stoje cvrsti dokazi. Kao sto nije potiskivala svoju licnost tako nije ni svoju religioznost gradila, potiskivala ili ispolajavala u toj meri da se poremeti taj fini odnos njene duse i tog lepog tela koji ima cvrsto utemeljenu volju u svojoj savesti koja je njena crta koju nasledjuje od svoje majke i svoga oca koji i pored svojih gresaka ne odbija da se pokaje za svoje ucinjene grehe kao nekad njihov predak Hadži Anta.
Milica se nije odricala da poslusa taj unutrasnji glas i zazove bozje ime jer je osecala da je odricanje od blagoslova koje dobijemo od roditelja ili Boga ravno padu andjela koji se odrekao svoje bozanske prirode.
Svoja istraživnja je usmeravala u daleku prošlost, gde joj nije bilo teško da poveže niti i ukaže na dogadjaje jer je uspostavljala neki neobican kontakt sa glavnim ucesnicima tih dogadjaja i kao da je bila prisutna ili se našla u telu kroz nečije oči posmatrala kako su se stvarno dogadjaji dešavali. Prošlost je bilo njeno polje u koj je uvek imala plodnu žetvu i svako putovanje u daleku prošlost kao da je nešto više otkrivalo i njoj samoj. Uvek se cudila toj svojoj sposobnost. Osecala je sta ce se dešavati u bližoj budućnosti ali je to njoj oduzimalo previše snage i smatrala je da se ne treba baviti onim sto se nije ni dogodilo jer covekova snaga i njegov duh je na velikom iskušenju da sagleda svoju budućnost. Zato se nije bavila predvidjanima sta ce se dogoditi, hoce li otkriti tajnu i doci do saznanja koje donosi otkrivanje onoga sto je tu ali njene oci ne uspevaju da vide. Nije želela da svoju dušu muči pitanjima šta će se dogoditi izmedju nje i Jevte. Nije želela da planira jer samo djavo planira i meša se u onaj svet gde prebiva čista ljubav koja dolazi iz one dubine kao iz nekog čistog izvora i podzemnog jezera kao sto voda traži put i mesto da izadje i nesputano potece tamo kuda sve vode teku i imaju svoju deltu da bi se ulila u okean kao u beskraj gde vecnost se siri i skuplja, gde nastaju galaksije i nova sunca i neki maleni unutrašnji svetovi.
U tom beskraju nastaju galaksije kao ptice lutaju beskrajem zvezdana jata, padaju zvezde, nastaju nova sunca i gase se one zvezde koje vidimo na nebu a već su daleka prošlost u kojoj smo mi samo nevoljni ucesnici i vidimo samo refleksiju te odbijene svetlosti koja nastavlja da putuje dalje da je vide i one oci koje se nisu jos ni rodile.
Vidimo proslost i te komete sto se se kao oboreni andjeli strmoglavlju i nestaju u nasem oku kada se na horizontu izgubi svaki trag. Javi se u nama naša želja kojoj uvek ima mesta jer covek bez želje bi bio kao mrtvo zvono, kao stena koja zvoni a niko nezna zasto odaje taj svoj zvuk. Nije znala znala zasto je počela da zvoni svaka stena u blizini manastira. Nigde nije otkrila taj podatak daje neko zabeležio tu pojavu kao da su ljudi to primali kao nešto samo po sebi, uobicajeno, navikli na to da i ne postavljaju više pitanja odakle gde je izvor te zvonjave.
Dok je udarala svojim cekicem zvuk sirio i odbijao od okolne stene. Cudila se stenama koje sviraju, kroz koje prolazi vetar i od jacine i ugla zavisi kakvi ce se tonovi čuti. Videla je kako je vreme, vetar i  kiša, sneg i led izbrazdao ovaj kraj i neprestanom erozijom kao na licu coveka neprestano ucrtavao neke nove bore kao znak starenja i prolaznosti gde ono sto je bilo juce nije isto onome sto ce biti danas.
Taj dan koji je provela u okolini manastira je njoj dao prve odgovore o tom kraju, po čemu se razlikuje od drugih krajeva. Znala je da tlo i okolina utiču na ljude, da se prošlost u njima odslikava i budućnost drugačije vidi sa ovog mesta nego što se vidi iz one kuće u Engleskoj gde je u raskošnoj biblioteci prelistavala mnoge knjige tražeći ono sto samo može procitati ovde gde je sve i počelo. Nije svraćala u manastir u kojem se nista nije promenilo, kao da je sve isto, vreme zastalo u nekom miru, onoj tišini gde je preglasan svaki zvuk, čak i onaj koji se čuje iz obližnje šume, zvuk ptica i fazana koji je poleteo iz visoke trave. Monasi su isli za svojim poslušanjima i ponavljalionu istu molitvu, Lepa je slagala kockice u svezem Malteru gde se vec ukazivalo tuzno lice Bogorodice koja svoju bol ne pokazuje ni glasom ni geston,samo se u njenim ocima vidi njena neizmerna patnja za onim koji je izabrao golgotu da na tom brdu postavi svoj presto i gradi kuću koju ni vreme ni ljudi neće nikada srušiti. Lepa je svaku kockicu osecala i svaka je nasla svoje mesto, njen nepravilan oblik nije smetao i ta nesavršenost je davala tom liku još veću lepotu. Predana svom poslu, zaboravila  je na svoje misli, na svoje zacete zelje koje je ugusila i ponovo stekla svoj predjasnji mir. Nije više njen pogled se otimao i jurio za Jevtom. Videla je ispod nastrešnice pod kojomje radila i koja je štitila od sunca i brog sušenja maltera. Iz zida i svežeg malteraje kipila voda koja joj je ponekad smetala ali je i doprinosila da malter dugo ostane mekan da moze da stigne da rasporedi sve one kockice koje njeno izvežbano oko izabere. Ni Lepa nije više to radila razmišljajuci, svaku kockicu je uzimala tako stoje njena ruka odnah kretala prema njoj i ona se savršeno uklapala u vec zapocete ruke koje ce da mole i kada  nje više ne bude bilo. Ostaće to delo, ta figura sa rasirenim rukama. Kada završi poslednji mozaik ovde i ode u njoj ce ostati ovomesto u kojem se njena duša podelila, u duši ce neko vreme da krvari i boli ta rana koju je sama sebi nanela dok ne ostane samo sećanje i par pozutelih fotografija nje dok sedi pod lipom a oci joj svetle i traze onoga koji je svoje oci okretao nebu i nije video ni osetio taj plamen koji se u njoj zapalio i nakon toga utisao kao da se ugasio.
Jevta je toga dana zavrsio jedan mali deo na zapocetoj fresci, cinilo se da je to suvise malo, ali samo je djavolu malo, i žutba ničemu ne koristi. Jevta nije znao koliko će mu koja freska vromena odneti, koliko će se zadržati u kojem manastiru. Kada se pogadjao i ugovarao posao samo je okvirno govorio kada se moze ocekivati da sve scene budu privedene kraju i osvećene. Uvek je završavao rečima ipak tosamo dragi Bog odredjuje i oslikane freske ce biti u njegovu slavu jer ja sam samo sluga u rukama njegovim koji imam to svoje poslusanje da to ucinim jer ja sam bez njegove pomoci nikada nijednu crkvu zavrsio ne bi.

Spremila je svoj geološki čekić sa spicastim vrhom u svoj vrlo praktičan ranac sa više pregrad. U nekim pregradama je imala posebno biranu crnu lampu otpornu na vodu. Lampa je bila vrlo jaka i za nju je imala prilično skupe punjive baterije koje su imale vrlo praktičan punjač. U nekim pregradama je imala fosforne ampule zelene boje, koje je koristila u mračnim odajama i pećinama kada je posećivala svetu zemlju i manastire u pustinji. Naučila je da se koristi osnovnom alpinističkom opremom i bila je već nekoliko godina član speleološkog tima koji  je silazio u neke neistražene pećine. Imala je svoju opremu za podvodna ronjenja i njena ljubav prema podvodnom svetu je bila za nju nesto novo, ponašala se kao dete koje se našlo u bajci.  Milica  je postala vrlo vešt plivač i često je samo sa maskom i disaljkom ronila na dah kao neka morska sirena divila se koralima raznih boja, školjkama i morskim zvezdama. Za današnje istraživanje se opremila i ponela je zalihu vode i hrane dovoljne za nekoliko dana. Znala je da racionalno koristi prostor ranca i nosi samo ono što je neophodno, na glavu je stavila svoj šešir za sunce i lepo oblikovane naocare za sunce sa posebnim staklom tako da se može sa njima gledati i ispod površine vode. Na ruci je imala svoj sigurni i otporan na vodu ronilački sat sa fosfornim skazaljkama. Na noge je obula svoje lake poluduboke cipele sa vrlo čvrstim djonom izbrazdan gotovo testerasto. One se nisu klizale i njih je koristila kada se kretala po stenama. U ruku je uzela svoj lagani štap i krenula da istraži mesto odakle je izvirala voda i činila posebno vrelo. Odatle  se spuštala kaskadno padajući, u malim vodopadima dole u uzak kanjon i tek tu se pretvarala u brzu planinsku rečicu.

Iz motela je krenula jednom uskom stazom koja se jedva nazirala i koju je slučajno primetila medju stenama  gotovo  na istom mestu  gde je  srela Jevtu.  Razmišljala je o tome  da  vodene bujice sa  stena  stvaraju  useke u stenama, poniru kao reke ponornice u pećine i posebnim kanalima ponovo izbijaju na površinu. U  pojedinim pećinama se stvaraju posebni pećinski ukrasi, stalaktiti i stalagmiti koji su je uvek ispunjavali posebnom lepotom i njeno zanimanje za kristale je još više povuklo da se otisne u taj mračni svet špilja i pećina.

Sa lakoćom  je nosila  ranac  u kome su se nalazile sve one stvari bez kojih  nebi krenula na  bilo koje  istraživanje.  Jedino što joj je smetalo što je ovaj put prekšila pravilo i krenula sama da istraži neke pećine iz kojih je izlazila voda.  Došla je do vrela i divila se sa koliko lepote je ta nedirnuta priroda se pred njom pokazala i kristalno čista voda se sa puno mehurića podizala sa dna ispod nekoliko krupnih stena u samom vrelu. Kao da je voda izlazila iz nekog podzemnog tunela i stvarala to komešanje vode i te velike vazdušne klobuke koji su izbijali sa dna. Na stenama koje su bile iznad vrela visoko gore su se gnezdile u šupljinama ptice i čula je njihove glasove. Nije imala nameru da ulazi duboko u unutrašnjost nekih pećina koje je uočila. Posmatrala je jednu do koje je vodila mala i uzana stazica. Kao da su je nekada napravile sumske zivotinje ili koze. Iz te pećine je izlazio potočić i ulivao se malo niže u onaj jači koji je počinjao od samog vrela. Polako alo obazrivo se jedva provlačila kroz prilično zaraslo šipržje i ranac joj je veoma smetao ali ona se nije htela odreći onih vrlo važnih predmeta koje je imala u rancu. Znala je da se može vrlo lako suočiti sa nekom zmijom koje su ovde imale vrlo pogodna staništa. Njena šetnja u vrema parenja, se mogla zavrsiti po nju vrlo kobno jer su tada zmije vrlo agresivne i ne trpe ljudsko prisustvo. Za svu sreću do pećine je došla brzo i nije naišla ni na jednog gmizavca. Za svaki slučaj njen štap je držala u pripravnosti. Kada se našla na samaom ulazu u pećinu učinilo joj se da su u steni gotovo usečene stajale neke stepenice ili je to sama priroda formirala dok je voda izlazila iz pećine. U jednom udebljenju je uočila gotovo isklesan rukohvat da se ruka sama mašila za njega prilikom ulaska u pećinu i prelaska tih nekoliko vrlo strmih stepenika. Na istočnom zidu je uočila skoro jedva vidljive obrise uklesanog krsta. Kao da je ova pećina bila nekada isposnica nekom monahu koji nije hteo da živi u bratstvu. Videla je vrlo mali hodnik udesno koji je bio suv i osvetljen, gotovo kao prirodno formirana kelija. U dnu jedne stene je videla skoro ravnu ploču na koji je sela i skinula ranac. Kao da je u ovom prostoru osećala nečije prisustvo. Kao da je ušla u nečiji prostor koji je u vremenu utisnula nečija duša  neki svoj pečat, da je se skoro naježila ali nije osetila ni najmanji strah. Kao da je na istoj ovoj ploči neko imao svoju postelju. Posmatrala je uzglavlje i pokušala je da se smesti na tu postelju. Prilično duga i ravna poča koja bi odgovarala i nešto krupnijem čoveku. Dok je naslonila glavu i zatvorila oči da stekne svoj prvi osećaj, da dopusti da joj prorade sva čula. Zvuk vode koji je uhvatilo njeno izoštreno čulo sluha je parao tu tisinu i mir u kojem je cula i insekte u travi kako se krecu. Milica je imala ponekad utisak da njen sluh prelazi okvire uobicajenog ljudskog sluha. Sve sto bi obicnom uhu bilo sasvim beznačjno za njen pojačan sluh je to bilo gotovo izazivanje neprijatnosti. Zvuk koji su izazivali muzički istrumenti je za nju bio poseban doživljaj a zvukove prirode je za nju bio kao nepoznati jezik koji još ne uspeva da razume. Levo od ulaza iz jedne stene gotovo kao u prirodnom udubljenju se slivala voda iza jedne šupljine koja je bila skoro kao napuklina kao kada se dve ploče naslanjaju pa se razdvoje i na tom sastavu je izvirala voda i slivala se u to malo korito. Podigla se i sa nekoliko koraka stala pored tog vodom ispunjenog udubljenja. Sa leve strane gotovo sa samog plafona se niz zid slivala u tankom mlazu voda ali je bila gotovo mrke boje i kapi su se na nekoliko ispupčenja zadravale i spustale spajajuci se sa jos manjim udubljenjem u kojem je voda dobijala neku mrko crvenu boju. Kao da je dolazilo do razlaganja zemlje i fini pigment je blago zamutio to malo udubljenje ispunjeno vodom. U njega je doticalo vrlo malo vode, kako se prelivalo vece koprito, jednom malenom uvalom je  voda doticala u manje korito. 

Milica je  stavila svoju  levu ruku  u  tu  bistru vodu i osetila prijatnost i sa obe ruke je zahvatila vodu i prvo oprala dlanove i prste a zatim je sprala ruke i uronila ponovo u to fino oblikovano korito. Zhvatila je malo  vode i umila se da je osetila tu vodu na svojim slepoočnicama i čelu. Onda je iz svojih dlanova se napila bez žurbe i osetila zadovljstvo jer je voda bila izvrsna. Nije osetila u vodi ukus krečnjaka, voda je bila laka i pozelela je da se jos napije kao da je sama voda izaivala tu zelju. To samo retki izvori imaju, takvu vodu koja se moze piti vise nego bilo koji a da se ne oseti neka tegoba. Tek kada se primakla izvoru primetila je malo levo od postelje, uza sam zud postoji neko udubljenje koje se gotovo okomito podize na gore cineci kao neki prirodni otvor. Posmatrla je cne zidove tog uzanog tunela i ucinilo joj se kao da je tamna boja stene nastala od neke vatra koja je gorela u udubljenju stene. Pored tog ognjista je lepo mogla da sedne i imala je osečaj kada se nagla na stenu kao da je sela u neciju fotelju. Nasmejala se svojim mislima. Svoja zapažanja duguje svom oštrom oku, detalji koji običnom oku mogu da promaknu u njoj ce izazvati početni interes da prosiri svoje zapažanje i sagleda čitav prostor kao jednu celinu u kojoj svi detalji su imali svoje posebno značenje i mesto. Dok je sedela setila se onog malenog korita u kojem dolazi do mešanja vode sa pigmentom. Prišla je ponovo i svoje prste okvasila i liznula tu tecnost. Osetila je fini pomalo gorak ukus i neko prisustvo mineralnih materija. Pomislila je da je voda prelazila preko posebno obraslih stena mahovinom i mesala sa finim mineralnim materijama. Uzela je malu fino oblikovanu casu sa vrha svoje flase i zahvatila malo te zamucene tecnosti. Pomirisala je i njeno culo mirisa je desifrovalo onaj fini miris gline. Osetila je i miris koji joj je nalikovao mirisu nekih trava i korena koji je pomirisala u krsevitim predelima gde je videla iste takve pecine u pustinji. Kao da taj svet pecina ima svoje biljke, na stenama raste mahovina, a nije retkost da se pojave, pecurke i gljivice. Nije primetila prisustvo slepih miseva. U samoj pecini se sa one strane iz onog drugog hodnika koji se sirio i njim se ulazilo u pecinu. Razmišljala sam da kiše nisu mogle da povećaju žnačajno dotok vode i izvor joj se činio prilično malen. U ustima je osetila gorak ukus i kao da degustira promućkala je tu tečnost, kao da proba nasuto vino pa ne žuri da ga proguta već prvo na svojim nepcima hoće da oseti redak ukus onih vina koja imaju dušu. Kao da su nastala u posebnom trenutku, stajala u polumraku dok se ne slegnu i tek posle pretakanja, nekoliko puta, i cedjenja se ostave da odleže. Uvek se pitala u kojem trenutku nastaje onaj retki smek ili buke koji imaju samo prava vina.

Uzela je radi uzorka tu zamučenu tečnost i sipala pa je poklopila zatvaračem i stavila u ranac. Njen inters za tu obojenu vodu je potekao jer se suocila u mnogim pecinama sa sličnim pojavama i dejstvo takve vode koja curi je iznenadjujuci ali Milica nista ne prepušta slučaju dok u svojoj mini labaratoriji ne izvrši bar osnovnu analizu sastava te vode. U mnogim krajevima sveta u sličnim pećinama se i danas sakuplja lekovita tečnost kojom se leče retka oboljenja. Znala je da i naši krajevi nisu izuzetak samo se gubi trag  tom iskustvu koje je ustupilo mesto nekim novim nacinima lecenja. Uobicajen naziv za tu mutnu tečnost je Mumijo. Neko bi rekao da potiču od Egipatskh mumija ali je to zabluda i gotovo smešno da neko pomisli da to ima neke bliske veze. Možda su prvi monasi uočili blagotvorno dejstvo te zamućene vode. Možda su njom uspeli da održe svoju vitalnost i pokretljivost da su umirali u dubokoj starosti. Znala je da ta tečnost u većoj količini može da zasmeta čoveku i da se praktikuje ograničeno korišćenje, da se gotovo merena u gram uzima u odredjenom vremenskom razmaku. Naravno, kao i svaki lek. Moze da izleči ali i da ima drugo dejstvo pa i nepoželjne efekte na organizam. Sećala se da je ćitala o tome da odredjena glina koju ptice kljucaju iz njihovog organizma izvlači čak i neke toksične materije koje one u plodovima unose i zatruju svoje ćelije. I sama je probala da popije kao neki gusti sok razmućenu glinu. Sećala se tog blagog ukusa koji je kod nje začudo nije izazvao ni gadjenje ni mučninu. Osetila je tu materiju drugačije na nepcima od svake koju je u bilo kojem probala. Nije bila slična ni jednoj. Imala je nesto posebno i kada se proguta kroz nas prostruji neka energija koju ima samo zemlja koju se stvarala pod uticajem sunca. Ono je prenosilo u zemlju deo svog blagotvornog uticaja i kao da je energija sunca prostrujala njom kada zemlju progutala. Kako smo  otudjeni od osnovnih sastojaka koji daju život biljkama i životinjama. Naša majka. Zemlja. Zemlja koju ubijamo, koja se menja i sve manje akumulira blagotvornu energiju sunca a sve više postaje toksična i beživotna. Mrtva zemlja. Iz koje ništa ne raste. To je podseti na pustinju. Kilometri i kilometri bezvodne i puste zemlje. Pustinje od peska i prašine. Prasina i pesak, vetar koji duva i menja okolinu. Premeštaju se brda peska, stvarajući samo iluziju trajnosti i čvrstine. I neizmerna vrelina sunca. Sunca koje daje zivot i sunca koje donosi sporu i bolnu smrt.