Kada je svima u kuci saopstio da ce se kopati bunar i da tu nema pogovora, baba je stala, i zanemela. Znala je da ce zbog toga kuca da udje u velike nevolje, da ce mozda da bude i gladi. Kukala je. Decici dal ce biti mleka kad dodje vreme da se isprodaje stoka a mozda i konji kada nestane para za bunar. Cula je od oca price kako je toj kuci kad posao oko bunara podje po zlu. Tako je i bilo na kraju je otac odveo Putka svog drugog konja i dve krave a ostala nam je samo ona mlada, pa je i nju prodao poslednju na pijaci. Mi smo svi stajali na dugo kapiji i plakali kao da je umro neko najrodjeniji. Kad je otac oterao stoku i konja da ih proda. Ja nisam razumeo zasto otac prodaje konja i ridao sam za ridjanom. Ostao nam je samo jaci i krupniji Brnja, vranac, pametan ko neki covek. Ponekad je znao i oca da ujede al je bio snazan i pouzdan te je mnogo tereta sa njim otac povukao, sva drva iz nase sume gde rastu oni hrastovi i cerovi samci koje sam ja uvek voleo da obgrlim rucicama jer su bili tako debeli i visoki ko neki nasi dzinovi. Uvek je kola i kola stajskog djubriva na njive terao i tamo rasipao da nam psenica nabolje rodi i da se uvek onako crni kad poraste velika. Sada je stajsko djubrivo stajalo i otac ga je stalno razbacivao jer vec nije mogao da  ga izbacuje kroz prozorce kuda ga je izbacivao. Nije stigao da ga otera na njivu. Bio je neraspolozen sto na vreme nije nista poorao ni podrljao. Ni setva mu nije prosla kako treba pa se bojao kako ce nici posejana psenica i kukuruz. Otac je bio uvek ponosan na svoju posejanu psenicu i kukuruz. Komsije su mu uvek zavidele na usevima i gledali kad on krece da seje da i oni idu jer ako on tada seje da je to najbolje izabrano vreme. Sa jednim konjem je bilo teze vuci taj kamen, manje se tovarilo, posao je isao sporije, ono sto su dva konja povukla odjednom vranac je vukao uz dvaput. Nekako je smrsao jer kukuruza nije bilo, od umora i znoja mu se javljala pena na telu koju je otac skidao trljajuci ga i pricao mu prislanjajuci svoju glavu na njegovu pametnu glavu kao da prica sa najboljim prijateljem. Vranac je ostario u nasoj stali, stario kao covek i docekao svoju smrt. Ukopali smo ga u basti negde na kraju naseg dvorista. Ja sam kad ga je zemlja pokrila stajao i plakao sa ocem jer smo se secli da je on podneo najveci teret kada je njegov drug Putko ridjan bio prodat zbog nase zle sudbine koja nas je u takvo iskusenje stavila da se molimo da se pojavi ta voda i prekrati nase ljudske muke. Svi su nas vecma sazaljevali i vec su pocele price da je moj deda zanesenjak kao i Da Nikola da se kopa dzab dzaba onoliki kamen i zemlja i muci svoj narod u kuci toliko vremena.

Svaki dan je davao sve vecu tezinu kamenu i kanta se dizala sa sve vece dubine i bila sve teza. Ja sam dolazio do ivice i rucicama se drzao za ogradjeni deo i samo nesto malo video dole dubini gde je odzvanjao zvuk cekica kojim je majstor Nikola odvaljivao kamenje. Dozivao sam ga svojim tankim glasom, Da Nikola, Da Nikola, Sta ladis. A iz dubine se uvek zacuo nekako cudesan i cisto razgovetan njegov glas. Oooo, ko je to meni dosao, da nije to moje belo jare. Evo Da Nikola kad iskopa bunar ovaj ima da posle pricas da se u njemu najbolje lade lubenice. Jel ti volis lubenice kazi dedi. Volim. Volim. One velike civene. Uvek su me nekako brzo terali da ne smetam coveku ili da slucajno se previse ne nagnem pa da upadnem u bunar. Al on je za mene bio ko nekakav magnet gde iz dubine se cuje taj dobri deda koji mi se uvek odazove i kao u nekoj igri mi se dozivamo i sada kad ga vise nema kao da on nije davno sklopio svoje zuljevite i krupne sake a ja nisam kao on osedeo i vec mogu svoje unuke da drzim na krilu..kada stanem na zid tog bunara kao da jos cujem njegov glas iz dubine... Ta nasa igra je trajala svakodnevno, i samo ako je padala kisa on tada nije radio, pa nije ni dolazio. Ako je bilo lepo vreme ja sam ga cekao i uvek sa radoscu ga docekivao kad se onako beo od kamene prasine kao neki pekar koji pece neke kamene hlebove u dubini bunara pa posle izadje gore na povrsinu i nasmeje se onim svojim osmehom meni onako umilno, i pomazi me po beloj kosici i kaze e belo moje jare neka si mi ti malo porastao. Kad zavrsim ovaj bunar bices kao i ja za godinu stariji. Na meni se to nece toliko videti kolko na tebi. I tu je pocelo nase neobicno prijateljstvo koje trajalo do njegove smrti. Prilikom kopanja bilo je i opasnih trenutaka, kada se zemlja odronjavala, kada se iz zidova pojavi iznenada voda odnekud pa zacas potopi kopaca, strasnih momenata kao kada kada se odroni kamen i padne na Da Nikolu i on izadje krvavog cela jer kamen dobije veliko ubrzanje i moze da ubije ako bunardziju udari u teme.  On je uvek nosio svoju cudnu siljatu kapu koja je bila necim ojacana, nekako kruta, valjda kao neki slem da odbije svaki kamen koji pada odozgo. Njegovo rvanje sa kamenoim i nase dovikivanje, naporan rad da se toliki ljuti kamen izvadi u jednoj kanti i raznosi svakodnevno po dvoristu ili se odvozi da se prospe negde na mekom putu u njivama. To je bilo za mene, neko svakodnevno zbivanje koje traje i svaki put pre nego sto podje kuci onako umoran mojem Da Nikoli nije bilo tesko da me drzi na kolenu i isprica neku novu pricu koje kao da nisu mogle da presuse kao sto ni jedan bunar koji je Da Nikola iskopao nije presusio. Sedeo sam na njegovom krilu i posmatrao njegove krupne crne oci ispunjene do kraja onom njegovom dobrotom, svaka rec je u meni stvarala takve polete masti, svaki lik koji je opisao ili izmislio je za mene bio kao  ziv, da sam posle njegovog odlaska kuci nastavljao da zamisljam sta se sve dalje desavalo u tim njegovim pricama dok nebih zaspao sa osmehom. Pa je meni govorila mati, uvek se smesis kao da te andjeli celu noc po nozicama golicaju. I prvo sto upitam kad se probudim jel vec dosao Da Nikola. Odem na prozor na verandi i pritisnem nosic na staklo i gledam jel pocelo vadjenje kante iz dubine i dovikivanje njegovo da se kanta spusti i podize pa da se on pod neki svod od kamena skloni za svaki slucaj dole u dubini. Majka me je uvek grdila i nutkala da jedem, da prvo popijem mleko i onda da se obujem jer mogu da svojim neznim nozicama zgazim na neki siljat kamen. Zurio sam da izadjem i na prosutim gomilama sljunka se igram. One koje nisu bile rasute su bile za mene igraliste gde sam ja kopao neke svoje bunare kao Da Nikola i poceo da pevusim kao sto to on cini on dok radi. Jednoga dana kada sam trckarao po prasini u dvoristu i vozio metalni tocak savijenom zicom, cula se neka pesma, vrlo neobicna, duboko dole iz dubine bunara, kao da je to nastao neki poseban trenutak, zastao sam i pogledao zacudjen prema bunaru sta se to dogadja dole. On je pevao kao nikad i svaka rec je odvanljala iz dubine, kao da on ponavljao neki svoj stari ritual, pevao je vodi koju je nasao, ili je ona njega nasla pa sad se zajedno vesele. Ona mu zubori iz stene kao novi izvor i kvasi njegova stopala. Od milja joj je tepao i svaku rec naglasavao kao da je svaka rec bila upucena zivom stvoru, kao da to nije bila voda. Tek sada znam i mogu da poverujem da je to za njega bila ziva voda,  zivota vredna, kojoj se uvek klanjao, kojoj pevao svoje neobicne pesme i  docek koji pravi svojom pesmom je za sve nas postao praznik. Sva ozarena lica ljudi koji se skupise, siroki osmesi, dovikivanje sa njim, dal je voda bogata, dal je ima dovoljno. A on ogovara. Ima. Ima. Tri zice.Ovde su ko tri lepotice, Evo jedna se iz poda podize i svoje mehurove stvara, druga se kao bistri potocic sa jedne suplje stene spusta, treci tece nekako podno zida kao da iz neke velike dubine izlazi i puni ovo kameno dno hladnom vodom u kojoj vise nije moga stajati koliko je bila hladna. Brzo je oprao dno i pripremio ga da zauvek bude ravno i jednako, pa je viknuo. Ej, vi gore. Dizi. Dizi. Potopi me. I cuo se glasan njegov smeh, smeh srece, njegovo veselje je postalo i nase i neka neobuzdana radost, sa kojom je on uvek docekivao tu svoju vodu zbog koje se spustao u tu dubinu do svoje duboke starosti. Svi smo bili taj dan neopisivo srecni i cekali smo da se nasa voda izbistri da se slegne pa da svako od nas proba. Jos je trebalo dana da se gore na povrsini bunar dotera, da mu se ozidaju zidovi lepim belim obradjenim kamenom prosaranim puzicima i skoljkama, izvadjenim u sumi koju se zove Rt. Trebalo je da se postaver lageri  i namota sajla i veze sjajna kanta kojom ce se stalno vaditi voda sa vretenom od grabovog drveta. Za sve koji su ziveli u blizini zavrsetak bunara je bio veliki dogadjaj i prerastao u narodno veselje. Deda je castio sve starom rakijom i vinom koje je po zelji razredjivano tom vodom iz bunara posto je bilo dobro i jako. Svi su bili veseli, po malo popili i nastala je graja i svako je cestitao bunardziji i dedi na dobro uradjenom poslu i pronadjenoj vodi. Ta nasa muka da se sa udaljenih bunara i seoske cesme u obliznjoj jaruzi donesi voda se ne da  opisati. Bunar je za dedu koji je uzeo da ga iskopa bio pravi izazov. Govorio je. Ima da ga iskopam uzinat svima ili me nece biti. Nek vidim da je zavrsen pa nek umrem sutra dan. Za sve ukucane, skup i mukotrpan posao. Ravan zidanju kuce. Vise se trosilo u nasem kraju na jedan dobar i dubok bunar nego na vecu kucu. Ali vredelo je, vode je posle bilo u izobilju, hladne i ciste za sve bez obzira dali je to tvoj bunar ili nije. Bilo je sramota odbiti komsiju ili prolaznika, da dodje i izvadi vodu iz bunara. To niko nije radio. Bunar je bio onog u cijem je dvoristu, a voda je bila jednako za sve i tako se narod uvek okupljao ujutro i uvece i cuo se smeh momaka i devojaka sa bunara i tu su nastajale prve ljubavi, sale i neke nove price koje cu vam nekom drugom prilikom ispricati jer treba da privedem kraju ovu svoju o Da Nikoli. On se u moje secanje urezao i neke svoje price koje vam moram ja prepricati jer cu tako ponovo ozivljaveti jedno vreme i jednog neobicnog coveka koji je otisao tiho kao sto je i ziveo u svojoj kuci malo izmaknutoj od ostalih kuca na kraju sela...On, je dolazio retko, ponekad samo u nedelju u centar sela i znao je da posedi sam u deda Lazinoj kafani u kojoj se patos u crno farbao patos preradjenim motornim uljem i posipan strugotinom jer su ljudi pljuvali po podu. Nije mnogo pricao, ali je uvek izazivao paznju svih i odbijao je ponudjenu cast, jer je on uvek pio onoliko koliko je smatrao da treba. Nije voleo da se opije, da zabalavi, da galami kao neki. Da se vredja i potuce. Njegove su krupne sake izazivale strah, onako grube mogle su svojim jednim udarcem da sastave coveka sa zemljom zauvek. Ostre crte lica, malo naglasen skoro orlovski nos, malo kao povijen na kraju, a ispod uvek savijeni i ufitiljeni brkovi, brizjlivo ostucani i negovani kao sto prilici kapetanu kada prima raport od svojih vojnika. Kada uvece krene kuci, i prodje nasom portom onim svojim cvrstim korakom, koje samo stari oficiri imaju sa malo ukrucenim ramenima i podignutom glavom svi su se sklanjali kao da prolazi neka posebna licnost. Ja sam ga uvek video prvi video i docekivao na izlazu i sa njim isao sve do moje kuce gde smo se oprastali dok se ponovo ne vidimo. Nije nikada dosao u centar da mi nije dao dve ili pet srebnih banki da za njih kupim one sitne bombone koje su se prodavale na meru u jedan fisek u obliznjoj bakalnici. Isao sam i trazio od bakalina, daj mi one bombone pasuljice za sve pare. Pa sam ih ko mis grickao  i zagledao svaki koje je boje i oblika. Kao neki kamencici skupljeni sa plaze koje je opralo more pa su se sijali nekim posebnim sjajem. Tako su u mojim ocima sijali ti pasuljici, te bombone koje ni jedne nisu, kasnije zamenile i izazivale vecu radost kao sto su cinile one koje sam kupovao za te pare dobijene od Da Nikole. On je znao da ugodi detetu, premda mu ja to nikad nisam trazio jer bi to bila sramota, da tako nesto od njega trazim. Stid koji je u nama nastajao izazvan je prekorima starijih i to je bila prava mera da se ukaze da ne dolikuje detetu da ne ispostuje starije, da ne zaboravi da starijem nazove dobar dan. Da se ukloni sa puta i u porti za praznike oslobodi mesto u crkvi i na klupama rucno tesanim koje su ko zna kada napravljene, i koje su sasvem pocrnele od starosti i vremena. Tu sam ponekad sedeo i klatio svojim nozicama, dok je iznad mene sazrevao orah i otpadao pored mene kao i kesten koji sam sakupljao i nosio babi da ga stavi u orman da otera moljce. Ponekad sam sedeo sa Da Nikolom i posmatrali smo zvono koje se klatilo i zvonilo svojim lepim i jasnim zvukom. Njemu kao da je vec smetao dim iz lula i cigara u kafani. Pa je izlazio napolje savijao cigaretu i sedeo tako samnom, pitao me da ne prilazim blizu bunara. Ne. nikako. Govorio sam da necu da zalostim majku pa sam izbegavao da se motam oko bunara i zurim duboko dole u ono ogledalce od vode. Nisam smeo ni ja a ni druga deca da ubacujem nista u bunar da se bunar ne zagadi. On se obavezno zatvarao uvece da neka zivotinja ne upadne a kanta se vezivala da se ne otkaci i povuce sajlu pa da se odmota i kanta padne u bunar. Ako se to dogodi, onda se pokrive one stare stalske vile pa se sa tegom vezu i spuste dok se ne upeca ta kanta koja se nije ostavljala da rdja na dnu bunara. I moj otac je kasnije hrabro silazio nekoliko puta da ga ocisti i pricao mi je kako mu je bilo dole. A Da Nikola se smejao mojim decjim pricama i pitao me jel jos baba przi one njene buckavce koje je on voleo onako vruce da jede. Tako je i pocinjao da mi prica svoje cudnovate price koje bih pre nazvao bajkama. Ulazio sam u neki svet izmedju sna i jave, prenosio me je preko praga u svet gde zive carobnjaci, gde love vilenjaci, gde svoje duge kose cesljaju svojim srebrnim cesljevima zlatokose vile. Tu sam video ono vilinsko kolo pored njegove kuce, na sred travom obraslog dvorista se vile uhvatile za ruke i kao da lebde, pa se okrecu i noge preplicu u bljestavom kolu koji je pratila brza muzika koju su stvarali stari vilenjci u udarajuci u istrumente sa zlatnim zicama i duvajuci u dugacke trube. Oko njih su trckarale male vile i provlacile se nestasno ispod njihovih ruku. Da Nikola kao da je dobio drustvo, u neko doba godine sproleca kad sve procveta, kad se zacuje poj ptica i zuj bumbara i pcela. Vile se oko ponoci pojave i igraju u njegovom dvoristu po citavu noc. Posle njih je je ujutru ostajala ugazena trava u pravilnom krugu, kuda su one svojim bosim nozicama igrale. Ako se igrom zadovolje onda polaze na izvore i sa njima ide i jedino ljudsko bice. Da Nikola. On ih prati, i ne vidi nista do njih koje kao da ga vode da mu pokazu gde su bili izvori, gde su podzemne reke, gde na povrsinu izlaze sa velike dubine one vode koje lece, ili one koje su tople, one kisele ili sumporovite vode. Tako je celu noc sa njima isao ili leteo to samo on zna, dok se ujutru nebi obreo negde daleko od kuce u reci, u polju kod nasih zapisa, gde je nekad deda ostavljao svoj na velikom hrastu. Mozda je video i gledaoono blago o kojem se prica, blago koje je zasijalo negde zakopano ispod sedam jasenova. I shvatao je ujutru, da je celu noc isao sa njima da su mu pokazale nesto sto on ni u snu nije mogao videti. Pa se vracao kuci umoran ali u dusi srecan, da prvo nahrani svoju stoku koja ga je cekala da se pojavi i donese sveze trave. Tako je vremenom video nesto sto niko ne vidi, poceo je da vidi sta ce se dogoditi sutra. Od njih je dobio isceliteljske moci. Moc da leci i isceli dusu i telo. Njegove reci i neki zvuk koji je ispustao svojom frulom je znao da prizove zmije i same zivotinje su znale da mu dodju. Desnom nogom je tada udarao kao u ritmu u kao veseli pan svirao u svoju sviralu. On je uvek bio prema zivotinjama nezan. Znao je i zmiju da uzme u ruku da pomazi, pa nek je bila i sarena, ljuta i vrlo otrovna pa da je posle pazljivo spusti u travu i isprati pa da joj kaze idi sad svojim putem kud si posla. Svaki zivi stvor ima neki svoj put pa i ti. Sve bilje je kao da je cuo, kao i staro drvece koje je poznavao kao ljude,  da ih dodiruje, posebno velike hrastove u svom dvoristu, pa je cesto naglasavao da u njima zivi negova dusa pa kad ih ne bude umrece i ona. Ako pozelimo da nas nagrade i osvoji njihovu moc neka polozimo svoje ruke na njih a oni ce nam preneti deo svoje svetlosti i sunca za kojim tako ceznu i rastu tako pravo do samog neba.i prvih oblaka. Brao je neke tvrde pecurke sa stabla, drvenaste i tako neobicnih boja. Govorio je da svaka ta pecurka moze da neku opeku bolest da odnese iz tela bolesnika. A one podno stabla je govorio da su opasne i varljive da mogu coveka da prevare i pamet mu uzmu. Znao je gde se kriju, oni korenovi koji se mogu jesti a od kojih telo i krv ojaca, i ono drvo koje daje sitan plod a ima ga tako retko u nasim sumama, gotovo da je po nazivu gotovo nepoznato a tako blagotvorno da ga svi traze a samo retki ga nadju kada mu vec sazri plod.Taj plod obnavlja covekovu kozu i kosti. Oci postaju svetlije a srce ojaca i sav organizam se procisti. Prvi put mi je na to drvo on ukazao a posle i otac vise puta pokazivao list da upamtim i gde se nalazi ako nekada nekoga neka nevolja snadje te se od neke neizlecive boljke razboli. Pre nego sto je otisao ostavio mi je onaj svoj lek-melem kojim je lecio kosti i neke retke bolesti a koji se spravljao kada se ispece ljuta rakija od belih sljiva u koji se stavljao srebrni prah koji se vise ne koristi, a nekada je svaka zena znala za njega i koji se vise izgleda ne prodaje a  primenjuje se samo u spravljanju raznih krema i melema. Rekao je beli prah uzmi u vreme cvetanja Vilinog cveta, naberi ga polako pa samo cvet potopi zajedno sa srebrnim prahom, nek stoji na suncu dok ne promeni boju i ne prodje dvadeset i jedan dan. Onda  se uzme i isto toliko dana maze tako da se zavrsi  za dvadeset i jedan dan lecenje.Onda se telo odmori jednu nedelju, ako nije je nastalo pobolsanje onda se ponovi jos dva puta pa se prekine za sest meseci pa se ponovo lecenje ponovi. Oni koji su izleceni ne treba da vise koriste melem ako se ne povrne bolest ponovo. Neka postuju vreme koje je propisano jer mogu sebi vise stete naneti nego sto ce videti za svoju bolest boljitka. Tako je govorio Da Nikola i lice mu je je sijalo dok je pricao sa kojih izvora se voda ne pije u koji mesec se svaki izvor obnavlja i njegova voda je je barutljiva. Za neke je rekao da ni zivotinje ne piju pa ni covek ne treba da se tu mota jer je ta voda otrovana il od coveka il se zemlja prozlila i na povrsinu iznela svojega otrova da se taj izvor odmori od zivotinja i od ljudi. Vodio me je na shoburak, gde smo iz lista pili vodu, Na shoburku je iz brezove kore tekao bistri mlaz i padao u malo kameno korito, koje je sama voda izdubila u steni i koje je bilo sasvim zeleno do mahovine jer se vremenom cvrsto uhvatila za kamen. Pricao mi je. Aleksa bio nas poljar, onaj koji je cuvao polje i izvore uvek cistio. Nove je otkrivao i otvarao, ali se posle nesto prozlio i besan u zivotinje pucao i krv je njihovu po poljima suvise pustao pa se zlo njemu navratilo i krv ga stigla, pa je od svoje puske zivot izgubio. Nasli su ga kako lezi na ledjima sa siroko otvorenim plavim ocima zagledan u bele oblake i sumovita brda koja je ko zna koliko puta sa puskom obisao. Cuven kao dobar lovac, bar da je mogao jednom da promasi vec je pogodio u onu veliku venu na butini koja se nicim ne moze zatvoriti, ni podvezivanjem ni zavojem. Okliznuo se i yakacio rukom napunjenu pusku. Puska je grunula. Krv je šiknula kao vodoskok i prsnula na lišće obližnje procvetale lipe. Osecao je jak miris lipovog cveta i ubrzano je disao. Rukama je bespomocno pokusavao da zaustavi zivot koji mu je curio kroz prste. Seo je jer niko nije mogao da ga cuje i cekao je dok mu se i poslednje iskra u očima nije ugasila. Iskrvario je. I umro.Umro je kad je sunce preslo tamo negde preko brega i devojackog groba, preslo za tren preko njegovog lica pa mu se svetle oči ukočile, Svetlost se izgubila u pogledu koji je bio upucen tamo gde niko dosegao nije, tamo gde se deli naš živi vid od vida koji imaju samo mrtve oči. Ako je uopste nesto ostalo kao slika u njegovom zaledjenom i ukočenom oku, neki trag koji bi nam rekao šta mu se u oku zadnje ukazalo.