Poučnik

Jedan bogataš zamoli proroka da napiše nesto za trajnu sreću njegove porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocenost iz generacije u generaciju.
Prorok uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."
Bogataš se razljuti pa podviknu:

- Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ bre?!
- Nisam imao nameru da se šalim – poče se pravdati prorok.

- Kako nisi bre? - ja sam tražio nešto za sreću, a ne za nesreću i tugu u mojoj porodici.

- Pa dobor, dobro – blagim glasom je pokušavao prorok da ga umiri..

- Saslušaj me malo molim te – reče prorok i nastavi - kada bi pre tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao pre tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce – da li je to istina?

- Pa jeste! - što me to pitaš kad znaš i sam – odvrati bogataš.

- E pa, ako tvoja porodica - nastavi prorok - generacija za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tok. Ja to zovem istinskom srecom.                         

Bogataš podiže desnu obrvu, pogleda proroka i nameši se:

- Jeset vi proroci stvarno mudri ljudi, bre!

Koliko malo nas razmišlja na ovakav način o životu.