Veliki kvadrat, koji uopšte nije bio velik nego nemerljiv, i uopšte nije bio četvrtast nego bezobličan, ali je svakako bio Onaj Jedan, Jedini i Jedinstveni, zasanjao je da se prometnuo u bezbroj pojedinačnih maleckih kvadratića, koji uopšte nisu bili kvadratići, nego je svaki od njih bio Onaj Jedini. Niko to, međutim, nije znao, nego je uobrazio svoje četvrtasto „ja“, podrazumevajući pod njime različitost svoje duše, svojih misli, osećanja i svoga tela, kao i potpunu odeljenost od Onog Jedinog, od drugih „ja-ova“, te od čitavog Tetragonotonskog sveta.
„Kvadratići“ su uživali u svojoj uobrazilji, ali i patili, bojali se, tukli i ubijali. Većini je bilo zanimljivo i špicokotrljali su se po stazama postojanja bez ikakve upitanosti nad bilo čime što je izvan svakodnevice i već poznatog kvadronazora.
Međutim, jedan jako, jako mali broj naročitih „kvadratića“ pomalo zaobljenih špiceva, ipak je imao u sebi zapitanost i o svetu van četvrtastog postojanja. Od te aktivnosti takvima izbijala neka naročita, razbuđujuće ljašteća zlaćana boja po čitavoj površini, koja je postajala tim intenzivnija što su dublje ulazili u stanje zapitanosti nad smislom svog postojanja, postojanja kao takvog, nad time kada i gde sve ovo počinje i kada i gde se završava.. Oni su vremenom bivali sve više zaobljeniji i prožeti čistim sjajem dokučenog rastamnjujućeg odgovora, pa se to više nije moglo sakriti ni na svetlosti dana...
Razbuđujuća svetlost čudnih „kvadratića“ uznemiravala je one snotamne, koji bi ponekad bili i vrlo grubi prema „različitima“, i gledali da se brže-bolje obračunaju sa njima i psovkama i batinama, ali i oružjem! Ispoljavali su oni grubosti i neviđeni bes već i kod različitih tonova i dezena sveopšte tmode (tama+moda), a kamoli kad bi neko tu uzeo da im nešto šljašti i izaziva tamo neko progledanje tipa – suštinsko pitanje-odgovor...
Tim naročitim, zaobljenim i svetlećim „kvadratićima“ nije bilo lako da žive sa običnim, mrkim „kvadratićima“, zainteresovanim samo za špicokotrljanje i povremeno, makar rekreativno, zlostavljanje svih tih, za njihov ukus, nepodnošljivo različitih bića.
U takvome jednom Tetragonotonskom svetu, desio se i sledeći događaj:
Gospodin Svetloblutić je stajao pored puta i prodavao sa male tezge svoje rukotvorine, mahom fluorescentne oblutke sa ugraviranim znakom pitanja. Tuda naiđe „gospodin“ Kararadogadov i uputi mu svoj snozlopit: „Šta je krnjavi, valjaš budalama sličnim sebi te besmislene upitnike, a!?“ Na to mu gos’n Svetloblutić odgovori u formi budnodobropita: „Čemu tako grube reči, o, u duši dobri četvrtaoče?“
- Ma daj, mani me tih tvojih fazona sa dobrotom i dušom! Treba da se stidiš tog svog ludačkog pogleda na svet i svoje besmislene egzistencije!
- Gospodine, vi se ponašate primitivno i besno zato što niste svesni Jednosti svih nas, kroz koju se ja, budući da sam i vi, kajem što sam takav, i pitam se šta da učinim da se promenim...
- Jao, jao, čuj njega! E, sa’ ću se lepo usrati od muke – „svi smo mi jedno“, i ti si ja? Marš tamo, budaletino jedna, ne baljezgaj! Kad bi mi bili jedno, ja bi’ te odma skin’o s one stvari, razumeš? Ha, ha, ha! Ja sam Kararadogadov, i uzdam se u svoje mišljenje i svoj kvadrat! A ti se drogiraj tim tvojim fiks idejama, kvadromajmune jedan!
- Život je san, a vi od njega pravite noćnu moru, i za sebe i za druge, umesto da spoznate Jedinog, i nađete Istinsko mesto na svetu za svoju pojedinačnost. Kada vam istekne vreme, ostaće samo zlodelo, i gorko ćete se kajati nad njime, i još više nad nepopravljivošću učinjenog lošeg, i neučinjenog dobra!
- Slušaj ti, šljokicasti kretenu zatupljenoh špiceva, kad te nabodem jednom i sastavim sa zemljom, pitaćeš se šta ti je trebalo da se zevzečiš sa svim tim glupostima, umesto da lepo živiš k’o sav normalan svet. Treba te udarati dok ne iskijaš sve te gluposti o Istini, vančulnome stanju, neumu, o Onome Jednome, Ljubavi...! Ti si mentalni bolesnik i ruglo naše rase, p... ti materina!...
Kararadogadov nasrne na Svetloblutića, ali nekako zapne desnim špicem i padne pravo na tezgu sa fluorescenrnim oblucima koja puče, i on udari ničice o zemlju. Jedan od oblutaka pri tome odleti daleko uvis, zastane na tren, i potom se sjuri dole i tresne Kararadogadova pravo u centar za mišljenje, od čega se on onesvesti.
Nešto kasnije, došao je sebi u kućici Svetloblutića i prestrašeno gledao okolo, nemogavši ničega da se seti. Oko njega su bila svetleća i zaobljena bića. „Ko ste vi, ko sam ja, šta se dešava?“, upitao je promuklo. „Odlična pitanja!“, reče jedno od bića, koje mu bi nekako poznato. „Ne razumem ništa!“, odvrati iskreno. „E, to je možda najtačnija stvar koju si do sada shvatio“, nasmejalo se isto to biće. Kararadogadov se pokunjio i oćutao. Spopala ga je neka nepoznata tuga, koja je ispunila domalopređašnju prazninu. Uzdahnuo je. Neko mu dodade osveženje i on zahvalno primi, uz „Hvala lepo!“, našta bi potapšan po desnom došpicu. Pogleda u prisutne i najednom oseti nešto potpuno nepoznato... Poče da plače. I pored toga što se ničega nije sećao, bio je potpuno siguran da mu se to nikada ranije nije desilo. Otrov je isticao iz njega, a zamenjivalo ga je blaženo svetlo, dok je nekako znao da su mu svi davali neobičnu podršku.
Posle nekoliko vremenskih četvrti, Kararadogadov se umirio i potpuno iscrpljen zaspao. Obla svetleća bića bdela su nad njime...
Bio je još mrak kada je otvorio oči. Zurio je u tavanicu i polako postajao svestan ko je i šta je bio, gorko se kajući, ali isto tako i da se potpuno promenio. Kao da se probudio iz noćne more. Najednom uoči da sija, i da su mu špicevi zaobljeni. Glasno viknu od iznenađenja. Na to se odnekud pojaviše svi oni domaćini i neko od njih reče: „Šta je? Desilo ti se ono najgore, a?, - sad si jedan od nas!“ Na to on počne da se smeje kao lud na brašno, a ostali mu se u horu pridruže...
Kararadogadov je u vreme izlaska Sunca promenio u sebi ime u Radodobrov. Na rastanku je to saopštio svojim dobročiniteljima i izvinuo se za svoj besmisleni i ružni dosadašnji život. Pošto se sa svima srdačno pozdravio, krenuo je stazom natrag u Tetragonotonski svet da sija i tome da podučava druge, ali i da trpi sve ono što mu zbog toga sleduje. Budući da je u njemu umrlo sve što umreti može, a to je neistina postojanja van Celine Jednoga, bio je spreman na sve i ničega se nije bojao!
Naravoučenije:
Jedino što je u životu sigurno to je smrt. Ona međutim odnosi samo telo i um. Ko za života ne okusi i ne biva ono što ne umire, jer se nije ni rađalo, teško da će u samrtnom toku imati snage za to! Ovo zvuči kao tužna, teška ili nesrećna okolnost, a uistinu je potpuno obrnuto: prirodna životna radost dolazi tek kada se oslobodimo vezanosti za život, i straha od smrti!
Valja nam probosti zmaja kopljem luči umirenja, jer će nas inače jamačno požderati... Ako se to desi, niko drugi osim nas samih za tako nešto nije kriv.
