Зли су, агресивни, уништавају све пред собом, не маре за последице...
Лако их је препознати. Довољно је да им кажете да је Косово срце Србије, па да повилене. Ако им још покажете три прста, ето их у вестима телевизије б92, на њиховом терену.

Е, то су хулигани.

За разлику од навијача који искаљују бес због цепања државе коју сматрају својом, прави хулигани се згражавају над разбијеним стаклима, а налазе милион објашњења и оправдања за отимање Косова. Скривени иза демагошких флоскула о демократији и новинарском професионализму, кукају због каменица у излогу Мекдоналдса. Сукоби полиције са жестоким младићима, за њих представљају већи проблем од комадања државе и злочина на којима је израсла шиптарска „Косова репубљик”.

Борећи се против српских недела, хулигани немају времена да се баве бруталним безакоњем које спроводе челници Ђелићу миле Европске уније, Шутановчевих НАТО пријатеља, Тадићевог „драгог Џорџа” и осталих белосветских моћника. Невиђен злочин над Србијом третирају само као мотив за денунцију најстрашније опасности - навијачких група које се по улицама бију с полицијом. У то укључују све политиканте, увек спремне да ударе по свему српском - држави, Уставу, „делијама”, „гробарима”...

Од правих бакљада, много су опасније анестезиолошке магле које прави хулигани шире причама о томе како је „са Косовом готово”, „Европа нема алтернативу”, „живот иде даље”...

Чак и председник Србије позива јавност да ћутке прихвати њено цепање. Мирног лица, као кад се самоуверено клео у пријатељство са Соланом, Тадић је медијима предложио да избегавају сензационализам кад пишу о шиптарском злочину на Косову. А нема веће сензације од тога да предедник државе не реагује кад му се држава цепа. Брине га насиље на београдским улицама, а жмури над дивљаштвом бриселских партнера.

Тадић, исти онај који је скочио да ишамара неког несрећника који му је у Гучи опсовао мајку, сад мудро ћути, пун разумевања за „војника Чекуа” и његове саборце Тачија, Харадинаја и остале терористе. Да му је неко ишчупао нокат, Тадић би нахушкао Шапера да га медијски демолира, али сад, кад је Србији ишчупано срце, прави бајпас са онима који су ту злочиначку операцију извршили. Истовремено, трећеразредним паролама амортизује незадовољство Срба који проглашење независности Косова и Метохије сматрају катастрофалним поразом, а не кораком ближе Европској унији.

Још неколико дана, па ће све ући у колотечину. Бучнији део народа истрошиће негативну енергију, медији ће успавати емоције питомијих грађана, па ће се опет отворити старе, владарима омиљене теме: интеграциони процеси, сарадња са Трибуналом, приватизација преостале државне имовине... Враћени у сурови рат за егзистенцијални опстанак, бирачи ће се брзо привићи на чињеницу да је Косово иностранство, све ће бити као пре неки дан.

Прећутно пристајање на кршење Устава и губитак дела државе представља много озбиљнији облик хулиганства него што је разбијање излога и туча с полицијом. О таквим хулиганима нема говора на б92 и другим режимским медијима. Проблематизација њихових поступака и одлука није на дневном реду.

И неће бити док власт, која јавно изражава саучешће самој себи, не предузме нешто конкретно уместо што дозвољава да се њени поданици, навијачи и полицајци, батинају на улицама српских градова. Ова власт за то нема снаге. Да има, у српском мраку назирала би се светлост, а не пламен на улицама.

Предраг Поповић, Правда