poput kakvog hodnika
kroz moje srce
ljudi su prolazili
i nicija rec me nije dotakla
niciji dodir nije bio podstrek
mome srcu da zadrhti
onako naivno poput decijeg..
neki su se smesili,
drugi su gundjajuci ubrzavali korake..
a ja..
stajala sam zamisljena,
slusajuci bat koraka
osobe ciji mi zagrljaj
tako ocajnicki treba..
hladnoca zida na koji sam se naslonila
odvukla mi je paznju
od ociju
koje nisam stigla da upoznam..
mogu redjati redove,
dokucavati reci koje bi trebale imati smisla,
ali opet ostaju bezznacajne,
naspram onog zagrljaja
koji sam dozivela..
nekada..
koji ponovo zelim doziveti..
ali ne sa istom osobom..
