KAD SE ZETU PRIMI PELCER TAZBINE, PA JE JOŠ UGOSTITELJSTVU VIČAN, ETO ETNORESTORANA

Međ’ mnogim šorovima u starom Mokrinu i dalje stoji (doduše jedva, ali nekako se drži) mnogo kuća koje su prave etno relikvije, stare i više od veka. Zub vremena ih poodavno bolno gricka, pa ne izgledaju kao “udavače” koje donose dobar miraz

Uglavnom napuštene, jedva se prodaju za koju hiljadu evra, ali prodavcima je i to ćar s obzirom da, kako vreme prolazi, male, simpatične kućice postaju neugledne i sve jeftinije ruine. Tako je 2002. stari ugostiteljski vuk, Kikinđanin i mokrinski zet Dragiša Radojčić kupio kuću u Mokrinu, sagrađenu 1925. Siroti kućerak je izgledao jadno, deo krova se urušio, a danas je to Etnokuća “Đeram” u kojoj Radojčići obitavaju, a kraj nje je etnorestoran u kom će se uskoro, kulinarskim čarima severnobanatskim, sladiti gosti. Jedinstven turistički projekat do čijeg početka se dani lagano odbrojavaju, jer 11. maja, kada većine pastve bude grozničavo šiljila olovke i osluškivala izborne rezultate, kod Radojčića će se, u opuštenoj atmosferi, lagano meziti uz vino i domaću rakija.

- Ekonomista sam po struci, a decenijama sam radio u ugostiteljstvu - veli Dragiša Radojčić. - Na svom sam “terenu”, pa smo osnovali porodičnu firmu “Radojčić company” i bavićemo se etnoturizmom. To, ipak, neće biti klasičan restoran, već prostor u koji će se dolaziti isključivo nakon najave, barem dan ranije. Takođe, služiće se isključivo specijaliteti karakteristični za ovo podneblje: morčija supa, paradajz čorba sa flekicama, ovčiji paprikaš iz bakrača, krompir “u čaškšire”, pekarski krompir... Naravno, tu će biti i čuvenog mokrinskog sira koji će se, između ostalog, služiti i u sklopu “banatskog fruštuka” što pored sira uključuje i domaću kobasicu, kuvana jaja i naravno, domaći hleb. Svi specijaliteti će biti uvek sveži i nikada se nište neće podgrevati. Što se etnokuće tiče, tu se stvari još nisu iskristalisale, jer mi u njoj živimo, tako da je verovatna opcija po kojoj ćemo goste uvoditi samo da razgledaju njen enterijer - razmišlja Radojčić.

Posao se lagani privodi kraju. Etnorestoran kraj kućice je opremljen predmetima kojima su se paori služili od davnina: tu su ručni krunjač za kukukuz, “muljara” za grožđe, mlin za šećer i mak, starinske flaše i posuđe, satovi... da upotpune ambijent davno prohujalih vremena. Pravi se i nekoliko metara visoka “čeka” u dvorištu, ali sa nje se neće pucati, već će da pukne pogled (može i dvogledom) po ko tepsija ravnim severnobanatskim livadama. Da bi slasni zalogaju bili što bolji, angažovaće se i kuvarska legenda Mita Sandić, za najmlađe posetioce planira se postavka ljuljaški i tobogana, one nostalgične moguće je obradovati prizorom omanjeg stada ovaca koje će šetati prostranim, 18 hiljada kvadrata velikim dvorištem... Sve se, uglavnom, iskristalisalo, ali ostala je jedna dilema: da li organizovati, kao što nekada beše u Mokrinu, pijanje vina na sat?!
- Čuo sam da je to nekada bilo u Mokrinu. Ideja je odlična, interesantna, ali.... - zaintrigiran je Dragiša.

A dilema, ako uopšte postoji, inspirisana je onim što svako ko je probao mokrinsko vino (ono bledo crvenkasto) zna - već dve - tri čaše, pogotovo ako se ispiju praznog stomaka, na većinu deluju po istom sistemu: prvo se uši zacrvene a celo telo obuzme blaga toplota, potom jezik odeblja, oči se zacakle a pogled nekako zaleluja, a usne se razvuku u blago blesav, što bi rekli u Mokrinu, “lucprdast” osmeh, pa se ljudi “kerebeču”. Nakon četvrte čaše ni najsvežiju misao nije uvek lako uhvatiti, ali nije svako vino isto, i na meniju neće biti samo mokrinskog. Ipak, iskusnom ugostitelju se ova ideja oživljavanja stare tradicije baš dopala, pa je sva prilika da će stari vekeri ponovo početi da štopuju vreme.

A kako se to nekada pilo vino na sat? Većinu Mokrinčana kada to pitate, reći će vam da je to bilo u kafani “Kod Bangića”. Ipak, Raša Popov, kao i njegov brat dr Dušan Popov, tvrde da se to nije dešavalo u pomenutom bircuzu, već u kućama ljudi koji su imali dobre vinograde i mnogo vina.
- Sećam se jedne takve scene, koju sam kao dete posmatrao, jer moj deda je imao vina - kaže Raša. - Deda je sedeo na gonku, za astalom. Čovek je otvorio vrata i zapitao “Jel’ primate goste?” . ”Primamo, sedi - glasio je odgovor”. “Hoću po’ sata” - reče posetilac. Deda odlazi u podrum, donosi vino i kaže gostu, pogledajući na sat: “Počni!” Čaše se prazne, ali ubrzo gost sve manje pije da bi se pred istek vremena “povratio” i ponovo na brzinu sasuo nekoliko čaša - priseća se Raša Popov.
Beše nekad. Tek, izvesno je da će se ponovo čuti davni stih: “Nigdi nema sela k’o Mokrina, ’di se na sat pilo vina!”

Dušan Knežić