|
За ову свету икону тврде да је то иста она коју је патријарх Сергије носио у литији око Цариграда након коначне победе Византије над Скитима. Даровао је благочестиви цар Алексије IIIКомнен лично преподобном Дионисију за време свог боравка у Трапезунду, што сведочи и натпис на полеђини иконе урезан на сребрној плочи.
Негде 1592. године ову икону отели су морски разбојници, али је њихов вођа одлучио, по страшном виђењу које му се једне ноћи приказало, да је сместа врати назад у манастир. Када су донели у манастир кивот у коме је била положена ова света икона и отворили га, он је био препун миомирисног мира. Пренеражени овим догађајем, неки од разбојника потражили су покајање за своја злодела и утеху у монашком чину.
Икона 1767. године бива поново украдена, овог пута од стране иноверника. Њих међутим пресрећу неки хришћани, узимају од њих светињу, и односе је на острво Скопелос. Чувши за догађај, монаси одлазе на Скопелос да узму икону и врате је у манастир, али мештани не желе да је се лише. Касније се међутим повинују жељи монаха, уплашени великом епидемијом која се тих дана изненада појавила на острву. Оставши без вазљубљене иконе, Скопељани из благодарности подижу на свом острву метох, који и данас постоји и принадлежи светом манастиру Дионисијату.
На овој икони знаци точења светог мира и данас су уочљиви. Наиме, због велике количине истеченог мира са читаве површине иконе и због њене велике старости, Божије лице доста је неразговетно и као да се избрисало.
Ова света икона налази се у параклису Акатистне химне Пресветој Богородици и сваке вечери пред њом се окупља читаво братство и чита се Акатист. Она је малих димензија: висине је око два, а ширине око један и по длан.
Један руски поклоникпак оставио је овакво сведочанство о икони Похвале:
“У Дионисијату се пре неколико година налазила и чудотворна икона Пресвете Богородице која је чудесно целом својом површином точила миро, тако да је читав сребрни оков био њиме натопљен. Она се сада налази на острву званом Скопелос, недалеко од Свете Горе, удаљеном скоро 80 миља према југу, јер су је монаси након силног мољења поклонили тамошњим хришћанима, од којих заузврат сваке године добијају неку врсту надокнаде.
Изостављам повест о овој икони, јер је веома опширна. Само бележим да је један разбојник, дошавши у Дионисијат на силу отео ову свету икону од монаха, затворио је у некакав кивот и укрцао се на брод, претећи и хулећи. Отиснувши се на пучину, још исте вечери јави му се у сну Пресвета Богородица, претећи му следећим речима:
– Зашто си ме, лукавче један затворио у ковчег и закључао? Врати се и однеси ме назад у моје пребивалиште, где сам боравила у тишини и миру.
Он или није разумео или се није обазрео на ове речи и пробудивши се није на виђени сан ни мислио нити се бринуо. Тек када се изненада подигао велики ветар и страшна бура а његови људи се нашли у опасности, он се сетио свога сна и иконе. Отрчавши у своју кабину, он пронађе ковчег разлупан на делове, а свету икону како плива у обиљу миомирисног мира које је из ње истекло. Када је узео у руке, бура се утишала.
Уплашени тим догађајем, разбојници се врате назад у манастир. Приставши у луку, они дојаве монасима да су донели свету икону, молећи их да сиђу на обалу и да је са почастима дочекају. Монаси задивљени одмах сиђу, обучени у свечане одежде, са свећама и тамјаном, и узевши ону часну икону Богомајке, донесу је радосни у Саборни храм и поставе на њено место.
А гусарски вођа свима је показивао комаде кивота и своју одећу натопљену миром свете иконе, и они се дивљаху. Многи од разбојника тада су се одрекли свог гусарског живота и отимачине, и кајући се постали монаси, док су неки отврднули срцем и лоше завршили.”
|
Ова икона у великом пожару који је претрпео овај свети манастир није изгорела. Налази се у саборном храму, на југозападном стубцу, на који се ослања купола храма.
MANASTIR ZOGRAF
Зограф је смештен на северозападном, шумовитом обронку Свете Горе, на пола сата хода од мора. Основан је почетком X века. Подигла су га тројица браће, родом из бугарске Ахриде. Предање казује да подигавши невелику цркву, браћа нису знала коме, у чију част да је посвете и какву икону да насликају на припремљеној дасци. Усрдно су се молили Богу и Господ је услишио њихову молитву.
Када су ушли у цркву, запрепастили су се угледавши на припремљеној дасци лик светог великомученика Георгија победоносца. Обрадовани, посветили су манастир светом великомученику Георгију Победоносцу и захваљујући тој чудотворној икони манастир је прозван “Зограф” тј. “Иконописац”.
Манастир Зограф је брзо процвао и проширио се, али не задуго. Услед пиратских пљачкања и најезди Латина, он је разрушен, опљачкан и опустео.
Почетком XVI века манастир је обновио и у многоме доградио молдавски војвода Стефан. Манастир је реконструисан у XVIII веку.
Саборна црква посвећена је светом великомученику и Победоносцу Георгију (овај манастирски празник обележава се 6. маја по Григоријанском календару).
У храму се чувају три чудотворне иконе светог Великомученика Георгија: прва, названа “Зограф”; друга, која је у манастир приспела из Арабије; трећа од молдавског војводе Стефана VI. У храму се чувају и чудотворна икона Богородице Услишитељице; делићи животворнога Крста Господњег и делови моштију: светог мученика Стефана, свештеномученика Игњатија Богоносца, Антипе и Харалампија, мученика Никите, Нестора, Кирјака, апостола Андреја Првозваног, Евтихија патријарха цариградског и многих других.
Осим Саборне цркве овде се налази још десет параклиса. У дворишту, на месту куле у којој је изгорело 26 мученика за време папских прогона 10. октобра 1276. године, подигнут је споменик.
Манастирска библиотека садржи много грчких и словенских рукописа и књига.
ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
БОГОРОДИЦА АКАТИСТНА
|
Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у светом манастиру Зографу следеће писано предање:
Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи политичким превирањима узнемирен исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се то догађало у XIIIвеку.
Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем автократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем ради чистоте православља. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продру и на Атон, уверавајући речима, поткупљујући новцем и обећањима, принуђујући претњама и мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, и одрекла се вере отаца својих. Велика већина међутим, плати
22.2.2008 19:11
, Objavio
voki52 Kategorija posta:
SKITOVI
Поред 20 светогорских манастира који су административно груписани у пет група, а сваки је у рангу од броја 1 до 20, Света Гора је препуна монашких станишта.
После 20 манастира са својим монашким обитељима, следећи по рангу су светогорски скитови, па бројне келије и испоснице. Хијерархија која датира из XVI века до данас се није мењала.
Сваки од скитова административно припада једном од назива ''АСКИТИС'' јер су управо ови подвижници формирали прве овакве монашке заједнице. Скитови уствари представљају скуп келија које су се у неким случајевима проширили до размера манастира. Светоандрејски скит покрај Кареје већи је од многих манастира, али је свакако у рангу скита.
У скитовима живе мања монашка братства којима управља ''Дикеј'' (''дикастис'' на Грчком значи ''СУДИЈА'') са својим помоћницима. Чланови братства скита имају заједничку цркву ''КИРИЈАКОН'' за заједничка богослужења. Поред тога свака келија поседује сопствену капелу.
Некада је на Светој Гори било више десетина скитова да би до данас њихов број био сведен на свега десетак од којих неки једва егзистирају.
Највише скитова и келија има у пределу око Атоса и овај део се уопште назива Светогорска пустиња. Ту у свим келијама, колибама и пећинама живе испосници, исихасти, анахорети или једноставно – пустињаци, како их најчешће зову. То је посебан сој људи који је уз благослов манастира, отишао у осаму да се у веома строгом режиму живота подвизава по узору на знамените светогорске калуђере који су увршћени у ред светаца. Усредсређени на индивидуалну молитву и мистично виђење Бога, веома мало једу, још мање спавају, а бесконачно у себи понављају Христову молитву: ''Исусе Христе, сине Божији, помилуј мене грешног''.
Окружени миром и тишином, окупани свелошћу сунца, доживљавају визије сусрета са Богом и свецима. До њих је тешко доћи јер им се келије налазе на неприступачним местима, без дивљих путева и стаза, а код неких келиота приступ је могућ само дрвеним мердевинама и уз помоћ ланца за спуштање. А када коначно стигнете до пустињакове келије, дуго ћете стајати пред вратима док вам их не отвори, јер је њихово гесло да се само упорнима отварају врата. Пустињаци радо примају госте и труде се да их најлепше што могу угосте, не скривајући притом радост што сте их посетили.
Скит Пророка Илије или Светоилински скит удаљен је око сат хода од Кареје или пола сата хода од манастира Пантократора. Некада је то био руски скит. По величини и по броју монаха био је одмах иза скита Светог Андреје. Игуман Пајсије 1759. године формира скит за око 150 монаха. С обзиром да је то било време велике експанзије руских монаха на Свету Гору, скит настањује неколико пута више монаха од могућности, што доводи до презадужености скита и његовог гашења 1763. године. Тада игуман Пајсије, са око 100 монаха одлази у Молдавију. Опустели скит 1841. године преузима бугарски монах Пајсије, који је дуго живео у пределу Кавсокаливије. Он успева да прилозима руске властеле, обнови манастир и он убрзо постаје познат по духовном, али и економском процвату. Руска кнегиња Александра и адмирал Гловачев богатим прилозима успевају да изграде мноштво капела, велику трпезарију, болницу за монахе, штампарију, ливницу звона и машински млин по тада најсавременијој технологији. Дуго је овај скит био међу најбољима на Светој Гори. Како предање приповеда, фебруара 1877. године један од монаха приметио је чудотворну Богородицу Тихванскају како плаче. Он је позвао братију да види ово чудо, обрисали су јој сузе, али је она и даље плакала. Мудри старци протумачише ово као лош знак. И не задуго избили су нереди са Турцима , а потом и Октобарска револуција, после које се угасише готово сви руски манастири на Светој Гори.
ЧУДОТВОРНА ИКОНА
Дан светитеља Илије спада у ред најпоштованијих светитеља међу Србима. Слави се 02. августа по новом календару тј 20 јула по старом календару. Обичаји и веровања везани за Св. Илију разликују се у нијансама од места до места. Живот се народни преплиће са библијским предањем и хришћанском вером па се тако може рећи да овог светитеља Срби уврштавају у огњене свеце, тј. да он управља громовима и муњама. У народним песмама се назива громовником и по заповести Божијој »гађа ђаволе« и изгони зло са неба. Такодје се верује да од тог датума опадају жеге и да долази до свежијих ноћи, а око 02 августа редовно пада киша и ударају громови.
По библијском предању Свети пророк Илија је боговидац, чудотворац и велики ревнатељ вере Божије. Родом је из племена Аронова из града Тесвита па је прозван Тесвићанин. Када се родио отац његов је око дететове колевке угледао анђеле Божије како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. Ово је било предзнање Илијиног пламеног карактера и богомдане силе огњене. Касније је своју пламену силу и чудеса Свети Илија употребио у борби против Израиљског цара Ахаве и његове жене Језавеље који су се клањали идолима и народ одвраћали да служе једином живом Богу. Језавеља је наговорила мужа да будући Сиријанка подигне храм у Сирији богу Ваалу и да одреди многе свештенике да служе том лажном богу. Великим чудесима Свети Илија затвори небо, настаде суша од три године и шест месеци, спусти огању са неба и запали Богу жртву. Затим је молитвама својим спустио кишу; чудесно умножио брашно и уље; удовици Сарепти васкрсао умрлог сина; многа друга чудеса чинио и прорицао. На небо је узнесен на огњеним колима и са огњеним коњима. У Новом Завету на светој гори Тавор се јавио заједно са Мојсијем нашем Господу Исусу Христу. У Јовановом Откровењу, Апокалипси се говори да ће се Свети Илија појавити пред сам крај света да сузбије силу Антихристову.
Владика Николај Велимировић расудјујући размишља на дан овог светитеља како уопште порази и победе у ратовима не бивају без допуштења Божијег и како живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије јер Бог будући да пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије сигурно то чини и кроз живе и свете људе.
Скит Светог Андрејa данас припада манастиру Ватопед. Налази се на улазу у Кареју из правца луке Дафни. Делује величанствено и већи је од многих светогорских манастира. Некада је овде боравило преко 800 руских монаха да би данас готово опустео. Доста зграда је у стању пропадања и препуштено зубу времена. Последњих година приметне су неке мање поправке и рестаурације. Глана црква посвећена светом Андреји завршена је 1900. године и до скора је представљала највећи православни храм на Балкану. Унутрашњост цркве краси величанствени позлаћени иконостас са два украшена реликвијара и моштима седамдесет светаца. У скиту се чувају иконе Богородице Утешитељке, Богородице Милосрдне, Јована Крститеља, затим, икона Светог Андреја у белом злату, као и једна икона Богородице украшена са мноштвом разнобојног драгог камења. Светоандрејски скит често називају Сарај (палата на турском) због тога што је у време турске превласти у Грчкој овде било седиште аге, турског гувернера Свете Горе
Скит Свете Ане и Мале Ане налази се у подножју Атоса у делу одакле почиње светогорска пустиња. Почеци монашког живота овде датирају још од 1007. године да би, због најезди гусара и пљачкаша, 1320. године монаси напустили своја станишта. Два и по века касније, тачније 1572. године враћају се пустињи на ова станишта која око 1700. године, обнавља патријарх Дионисије (1671-1694). Он подиже 1752. године главни храм посвећен Светој Ани, мајци Пресвете Богородице. Скит се налази на око 400 метара надморске висине и има преко педесет лепо уређених једноспратних и двоспратних кућа у којима живе по два или више м | | |
